B. UGOVORI U PRIVREDI

1) OPŠTA PITANJA O UGOVORIMA U PRIVREDI

1. Pitanje termina - U vezi sa ugovorima u privredi postavlja se i pitanje termina, pogotovu što u nauci i praksi nije jednoobrazno rešeno to pitanje. Tako se u pojedinim udžbenicima i knjigama privrednog i trgovinskog prava sreću različiti termini u vezi sa ovim. Tako se pojavljuju termini: poslovi prometa robom, ugovori robnog prometa, poslovi robnog prometa, privredno-pravni poslovi ili privredni ugovori, ugovori u privredi. U Zakonu o obligacionim odnosima, koristi se termin ugovori u privredi. Neki autori, pored termina ugovori u privredi, paralelno koriste i termin promet roba i usluga.

1028 Opšte uzanse za promet robom uzansa broj 1

1029 Kapor dr V. -Carić dr S, Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990.

1030 Antonijević dr. Z. , Privredno pravo - organizacije udruženog rada i poslovi prometa, Beograd, 1989.

1031 Golštajn dr A, Privredno ugovorno pravo, Zagreb, 1974.

1032 Velimirović dr M, Ugovori u privredi, Beograd, 1994. ; Jankovec dr I, Privredno pravo, Beograd, 1989; Ristić dr Lj, Privredno pravo sa osnovama prava, Beograd, 1980.

1033 Član 25. st. 2. istog Zakona.

1034 Jankovec dr I, ibid, str. 183.
Smatramo da postoji velika šarenolikost i neujednačenost u pogledu termina kako u pravnoj nauci, tako i u propisima - zakonodavstvu i da je stvar posebno pravne nauke da se postigne ujednačenost termina na ovome planu. Svakako, da nije posebna greška što neki autori odstupaju u svojoj terminologiji ili što imaju čak i dvojne termine za ovu oblast ugovora u privredi. Opšte uzanse za promet robom koje je usvojio još Plenum Glavne državne arbitraže na svom zasedanju 18. januara 1954. godine, više se koriste terminom poslovi prometa roba, pa je i ovaj stav u to vreme kada nije bilo zakona iz oblasti obligaciono pravnih odnosa bio i prihvatljiv.

1035 Iste su objavljene u Sl. listu FNRJ, br. 15/1954.

I autori koji se koriste terminom "poslovi robnog prometa" u suštini smatraju tu sve ugovore koji se javljaju u robnom prometu, i ne samo u robnom prometu, nego i pri obavljanju usluga.

Iz tih razloga, smatramo, da bi u sadašnjem trenutku sa aspekta i prakse i nauke bilo najpoželjnije, za ovu oblast, koristiti termin"ugovori u privredi", ne samo iz razloga što se i zakonodavac koristi istim terminom (u Zakonu o obligacionim odnosima), nego što ovim terminom su obuhvaćeni svi ugovori, odnosno privredno pravni poslovi koji se zaključuju u privredi, kako ugovori u oblasti prometa robe, tako i u oblasti usluga. Međutim, smatramo da i upotreba drugih termina nije pogrešna, ali da je termin "ugovori u privredi" precizniji i sveobuhvatniji.

U novije vreme, sa razvojem prularističkih svojinskih odnosa u našoj privredi, a posebno sa donošenjem Zakona o preduzećima iz 1988. godine, kao i sa usvajanjem Zakona o preduzećima, koji je Savezna skupština SRJ usvojila u 1996. godini pojavljivaće se, sa razvojem instituta društava u našem privrednom pravu, i novi termini - pa se može očekivati da se ova oblast može nazvati i ugovorima trgovinskog prava. I taj novi termin, biće prihvatljiv iz razloga što će se u našem pravu, pojavljivati i društva lica i društva kapitala koja će kao trgovci stupati u poslovne odnose i međusobno zaključivati ugovore.

U zapadnim zemljama, često se i za privredno pravo koristi termin poslovno pravo - Bussines law, pa se s tim u vezi koriste i termini ugovori poslovnog prava. I ovaj termin je svakako prihvatljiv, pogotovu, kad se ima u vidu da se pojavljuju i novi ugovori u privrednom pravu koji često nisu samo ugovori privrednog, građanskog ili međunarodnog privrednog prava, nego imaju primese mešovitosti, kao na primer, ugovor o transferu tehnologije, ugovor o dugoročnoj proizvodnoj kooperaciji, ugovor o lizingu, ugovor o franšizingu i dr. Ovi se ugovori, kao i neki drugi, ne bi mogli smatrati potpuno i u celini samo ugovorima privrednog prava, nego imaju karakteristike ugovora i međunarodnog privrednog prava. Takav je slučaj i sa još nekim ugovorima koji se po svom karakteru i domenu njegove primene može smatrati da su isti primenjivi i u oblasti privrednog i međunarodnog privrednog prava.

Termin "ugovori poslovnog prava", bio bi najširi sa tog aspekta i on bi mogao obuhvatiti sve te ugovore koji se javljaju u poslovnom pravu, bez ikakvog odvajanja i razgraničenja. No, kako je sada u našem pravu još uvek u primeni terminologija koja podrazumeva i odvojene pravne discipline privrednog prava od međunarodnog privrednog prava, to je, u sadašnjem trenutku, najadekvatnije koristiti termin ugovori u privredi.

2. Ugovori u privredi, prema Zakonu o obligacionim odnosima 
Zakon o obligacionim odnosima definiše ugovore u privredi kao ugovore, koje preduzeća i druga pravna lica koja obavljaju privrednu delatnost, kao i drugi pojedinci- preduzetnici koji profesionalno, u vidu zanimanja obavljaju određenu privrednu delatnost, zaključuju između sebe određene poslove (ugovore) pri obavljanju delatnosti, a što čini predmet njihovog poslovanja.

1036 Član 25. st. 2. ovog Zakona.

Ugovori u privredi imaju posebno veliki značaj za preduzeća i društva koja svakodnevno stupaju u određene ugovorne odnose međusobno, bilo u cilju prodaje gotovih proizvoda, nabavljanja sirovina, korišćenja i prometa proizvoda, skladištenja robe, otpreme robe, prevoza robe itd. Dakle, ovi se ugovori javljaju masovno u pravnom prometu i to je jedna od njegovih osobina (karakteristika), a što ih razlikuje od građansko-pravnih ugovora. Međutim, ima nekih ugovora u građanskom pravu koje masovno zaključuju privredni subjekti (na primer, zakup poslovnih prostorija i sl. ), ali se ipak ovi ugovori ne smatraju ugovorima u privredi već su to više ugovori građanskog prava. Prevashodno, da bi se neki ugovor smatrao privrednim ugovorom, odnosno ugovorom u prometu roba i usluga, potrebno je da predmet tih ugovora bude obavljanje prometa tih roba ili vršenje nekih privrednih usluga.

Iz napred iznetog, može se zaključiti da definicija "ugovora u privredi" podrazumeva neke kriterijume koji se odnose bilo na subjekte, koji stupaju u ugovorne odnose ili na druge objektivne kriterijume i okolnosti koji karakterišu ugovore u privredi. Tako na primer, po kriterijumu subjekata koji stupaju u ugovrne odnose, treba podrazumevati, pre svega, ona lica koja se kao privredni subjekti-bez obzira da li su to pravna ili fizička lica, pojavljuju kao ugovorne strane pri zaključenju ovih ugovora. U druge kriterijume, ali sasvim objektivne kriterijume, spadali bi pre svega oni kriterijumi koji određuju predmet i sadržinu ovih ugovora, tj. da li su te ugovore zaključili privredni subjektu u okviru poslova iz svoje delatnosti.

1037 Vasiljević dr M, ibid, str. 309 i 310.

Pri određivanju ovog objektivnog kriterijuma, naš zakon poznaje i osnovne trgovačke poslove kao i akcesorne(sporedne) trgovačke poslove koje privredni subjekti zaključuju. Tako na primer, u iznetom primeru, ugovor o zakupu poslovnih prostorija bi spadao u akcesorni posao, kao i ugovor o osiguranju imovine. Međutim, za jednog drugog privrednog subjekta, na primer, osiguravača, isti bi posao ugovora o osiguranju bio osnovni posao, kao i na primer, za građevinsku firmu ili trgovačku firmu koja se bavi izdavanjem poslovnog prostora, zaključenje ugovora o zakupu bio bi osnovni posao. Na ovaj način, može se zaključiti da nema često oštre podele, mada je ona moguća, u vezi sa akcesornim i osnovnim privrednim ugovorima. U iznetim primerima, neki ugovori u privredni mogu biti sporedni (akcesorni) za jednog privrednog subjekta, a za drugog ti isti ugovori mogu biti glavni (osnovni).

Naš Zakon o obligacionim odnosima, kada ima u vidu ugovore u privredi, smatra da su to, po pravilu, dvostrani ugovori u privredi, jer iste privredni subjekti zaključuju između sebe i postoje prava i obaveze na strani oba privredna subjekta, tako što je pravo za jednog privrednog subjekta u određenom privrednom ugovoru, to je za drugoga - obaveza, i obrnuto. Pravila koja se odnose na ugovore u privredi primenjuju se za oba privredna subjekta - ugovorne strane, pa nije moguće da se u jednom ugovornom odnosu primenjuju pravila samo za jednu ugovornu stranu. Medutim ima autora, koji smatraju da se u pojedinim ugovorima privrednog prava, pojavljuje jedna ugovorna strana za koju ugovor ima isključivo privredno-pravnu sadržinu, a za drugu stranu to nije slučaj, jer za tu stranu nikada ne učstvuje fizičko lice, već pravno lice (turistička agencija, sindikalna organizacija i sl.).

1039 Antonijević dr Z, ibid, str. 396.

U francuskom pravu, pravi se razlika da li su poslovi građanski ili trgovački, zavisno od uloge i mesta dužnika u jednom pravnom poslu, pa ako dužnik obavlja posao građanskog prava onda i taj posao spada u poslove građanskog prava, a ako obavlja trgovački posao ili određenu trgovačku radnju, onda je to posao koji spada u poslove trgovačkog prava.

1040 Hamel-Lagarde-Jaufret, Droit commercial, tom I, Paris, 1980, p. 295.

3. KARAKTERISTIKE (OSOBINE) UGOVORA O PRIVREDI
Ugovori u privredi imaju određene karakteristike (osobenosti) po kojima se isti razlikuju od ugovora građanskog prava. Te osobenosti ili karakteristike bi bile sa aspekta: ko su subjekti u ovim ugovorima, šta je predmet odnosno objekt ugovora, koji je privredni značaj ugovora, formalnost odnosno neformalnost ugovora, pooštrena odgovornost ugovornih stranaka, savesnost i poštenje ugovornih stranaka, poseban način prenosa stvari i prava, nadležnost posebnih sudova pri rešavanju sporova, kao i arbitraža i dr.

3. 1. Subjekti ugovora u privredi. - Subjektima ugovora u privredi, smatraju se preduzeća, zadruge, društva - koja stupaju u ugovorne odnose i zaključuju ugovore iz predmeta svoga stalnog poslovanja. Subjektima ugovora u privredi mogu biti i fizička lica koja obavljaju privrednu delatnost u vidu zanimanja - preduzetnici. To mogu biti i u inostranim pravima, fizička lica koja imaju svojstvo trgovca i obavljaju trgovačku delatnost, a u nas po novom Zakonu o preduzećima, to su preduzetnici koji obavljaju delatnost radi sticanja dobiti.

1041 Čl. 1. st. 2. navedenog Zakona.

3.2. Predmet ugovora u privredi. - Predmet ugovora u privredi je promet roba, najčešće telesnih pokretnih stvari i vršenje usluga. U promet roba, može biti uključen i onaj promet stvari koje se smatraju nepokretnostima, kao što su vazduhoplovi, brodovi, zgrade koji su namenjene za tržište, a pod uslovom da iste ugovore zaključuju privredni subjekti. Pod ovim prometom, podrazumeva se i promet prava koja se odnose na prava intelektualne svojine, patent, model, žig, autorska prava i dr.

3. 3. Značaj ugovora u privredi. - Ugovori u privredi, imaju poseban značaj iz razloga što se istima ostvaruju ne samo interesi ugovornih strana, privrednih subjekata, nego i širi interesi društva. Tako na primer, kod ovih ugovora u privredi vrlo se često istima obezbeđuje i širi društveni interes, u vezi prevoza lica i stvari, prodaja određenioh roba na tržištu itd. Iz tih razloga vrlo je često prisutno da se taj društveni interes manifestuje i u pogledu određene intervencije od strane države u cilju stvaranja povoljnijih uslova na tržištu, u cilju regulisanja cena, gde po pravilu u nekim slučajevima može doći i do ograničavanja autonomije slobode ugovaranja. Ovi se ugovori u privredi, zaključuju učestalo i masovno.

3. 4. Forma ugovora u privredi. - Ugovori u privredi su ne formalnog karaktera, jer za zaključenje ugovora nije potrebna nikakva posebna forma, sem kad zakon drukčije ne predviđa.

1042 Član 67. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima.

To je potrebno iz razloga velikog broja zaključenja ovog ugovora i koji se sklapaju veoma brzo, putem telefona, telegrama, telefaksa i sl. pa iz tih razloga masovnosti i brzine ne bi odgovarala neka stroga pisana forma za ove ugovore (u pravu se koristi termin - pismena forma ugovora). Ova neformalnost ugovora u privredi je i izraz principa slobode ugovaranja tj. autonomije volja, gde ugovorne strane kao ugovorni partneri slobodno biraju sadržinu ugovora, svoga ugovornog partnera, kao i formu ugovora - na koji će način da izraze svoje volju i zaključe ugovor. Međutim, od ovog pravila neformalnosti ugovora u privredi postoje i određena odstupanja, pa se u određenim slučajevima, zakonom određuje da je za neke ugovore potrebna i neophodna pisana forma ugovora, odnosno da se ugovori zaključe u pismenoj formi. U takvim slučajevima, pismena forma ugovora je bitna forma, tj. forma ad solemnitatem i ugovorne strane moraju da ispune tu zakonsku formu koja je nužna i neophodna da bi ugovor mogao da proizvodi pravno dejstvo i da bi se smatrao da je zaključen. Ovakva pismena forma, naročito se zahteva kod onih ugovora čija je vrednost predmeta ugovora veća, ili kada se radi o složenijim ugovorima između strana ugovorača, kao što je to slučaj na primer kod ugovora o investicionoj opremi. Dakle, ugovor koji nije zaključen u propisanoj zakonskoj ili ugovorom predviđenoj obaveznoj formi, ne bi prozvodio pravno dejstvo i isti bi se smatrao ništavim. Izuzetak od ovog opšteg pravila je slučaj kada ugovor nije ni zaključen u predviđenoj ugovorenoj formi, na primer - pismenoj formi, ali ga ugovorne strane kasnije osnaže, odnosno konvalidiraju, pa je tada isti važeći. Može se dogoditi, da ugovor za čije se zaključenje zahteva pismena forma da se smatra punovažnim i kad nije zaključen u toj formi, kad su ugovorne strane izvršile u celini ili u pretežnom delu obaveze koje iz njega pro ističu, sem kad iz cilja zbog kojeg je forma propisana očito ne proizilizi što drugo.

1043 Član 73. Zakona o obligacionim odnosima.

Zakon o obligacionim odnosima propisao je obaveznu pismenu (pisanu) formu za niz ugovora u privredi, kao što je to slučaj sa: ugovorom o građenju, ugovorom o kreditu, ugovorom o trgovinskom zastupanju, ugovorom o licenci, ugovorom o angažovanju ugostiteljskih kapaciteta, tj. ugovorom o alotmanu, ugovorom o bankarskoj garanciji, i dr. Isti ugovori, moraju da budu zaključeni u pismenom obliku jer je uslov za punovažnost ovih ugovora pismena forma neophodna.

1044 Član 630. st. 2. ovog zakona.

1045 Član 1066. ovog zakona.

1046 Ćlan 791 ovog zakona.

1047 Član 687. ovog zakona.

1048 Član 886. ovog zakona.

1049 Član 1083 ovog zakona

Neki ugovori u privredi su neformalni, ali se pod određenim uslovima isti moraju zaključiti u pismenom (pisanom) obliku, kao što su to brodarski ugovor na vreme za ceo brod i ugovor o zakupu broda (gde posebni zakoni zahteaju pismenu formu).

Kod nekih ugovora u privredi, postoje dileme da li su to formalni ili neformalni ugovori, kao na primer, ugovor o osiguranju, ugovor o prevozu robe u pojedinim vidovima transporta, posebno na železnici, tj. da li se kod ovih ugpvora mora obavezno izdavati odgovarajuća pismena isprava pa da se smatra da je taj ugovor zaključen tek sa izdavanjem ovakve isprave (polise osiguranja, tovarnog lista i sl. ). Međutim, nije preovlađujuće shvatanje da se za ove ugovore moraju izdati ove isprave, tovarni list i polisa osiguranja da bi se smatrao da je tek tada ugovor zaključen, nego je sve više prisutnije shvatanja da se ove isprave pojavljuju kao jedan od dokaza da je ovakav ugovor zaključen.

U slučaju, da je pismena (pisana) forma ugovora u privredi neophodna, odnosno da ona proizilazi kao zakonska obaveza ili da su je ugovorne strane predvidele kao uslov za

postojanje ugovora, onda se ovakva pismena forma može ispuniti na više načina, bilo potpisima ugovornih partnera na pismeno sastavljenom ugovoru ili se do ispunjenja ove forme to može doći i na drugi način kada pismenu ponudu jedna ugovorna strana pošalje drugoj ugovornj strani, a ona pismeni prihvat ponude, kao odgovor pošalje drugoj strani o prihvatanju svih elemenata iz ponude. .

Za zaključenje ugovora u privredi nije potrebna realna forma ugovora iz razloga što i Zakon o obligacionim odnosima ne poznaje i ne prihvata ovakvu formu. To znači da ugovore u privredi krasi neformalnost i da se oni mogu zaključivati i u pismenoj formi pod uslovom da istu zakon predviđa ili istu zahtevaju ugovorne strane, a da pri zaključenju ugovora nije obavezno a se izvrši i predaja neke stvari koja je predmet ugovora. No i pored svega, može se dogoditi da posebnim zakonom, kao na primer lex specialis-om, kao što je to Zakon o ugovorim u železničkom saobraćaju, predvidi, da je pošiljalac dužan da za svaku pošiljku preda prevoziocu tovarni list, na obrascu prevozioca.

1050 Isti zakon je objavljen u  Sl.listu SRJ, br. 26/95

1051 Član 35. ovog zakona

Tu je uslov da se ugovor smatra zaključe im, dakle, da prevozilac primi pošiljku sa tovarnim listom. Iz toga proizilazi, da pri zaključivanju ovog ugovora o prevozu robe železnicom nije dovoljna samo saglasnost volja ugovornih strana, nego da je potrebna i predaja stvari železnici radi prevoza od strane druge ugov me strane.

3. 5. Pooštrena odgovornost ugovornih strana. - U ugovorima u privredi, zahteva se pooštrena odgovornost

ugovornih strana ili pojačana pažnja pri njihovom zaključivanju. Tako se i Zakon o obligacionim odnosima na više mesta koristi pravnim standardima, kao što su: "pažnja dobrog rivrednika", kao što je to slučaj u članu 222. Zakona o obligacionim odnosima pri vršen u tuđeg posla, poslovođa bez naloga dužan je da postupa sa pažnjom dobrog privrednika, tj. da postupa sa pažnjom dobrog domaćina. Takođe, prodavac i kupac su obavezni da čuvaju robu sa pažnjm dobrog privrednika koja im je stavljena na raspolaganje pri docnji kupca sa preuzimanjem isporuke, odnosno zbog nepreuzimanja robe zbog njenih materijalpih nedostataka.

1052 Član 520. Zakona o obligacionim odnosima.

Takođe, zalogoprimac je dužan da čuva stvari sa pažnjom dobrog privednika koje se nalaze kod njega, posrednik je obavezan da sa pažnjom dobrog privrednika traži priliku za zaključenje nekog ugovora itd.

1053 Član 975. Zakona o obligacinim odnosima

1054 Član 818. Zakona o o ligacionim odnosima.

"Pažnja do- brog privrednika" je određeni pravni standard koji zavisi od svakog konkretnog slučaja, vrste ugovora, okolnosti pod kojima se ispunjavaju određene obaveze, običaja u određenoj oblasti i sl.

"Pažnja dobrog Rrivrednika" podrazumeva pojačanu pažnju, tj. njegovu pooštrenu odgovornost, iz razloga što ove ugovore u privredi zaključuju stručna lica iz određene delatnosti koja su upućena u pravila struke i koja imaju dovoljno znanja, a što nesumnjivo i povlači i više odgovornosti. Dakle, pri obavljanju poslova i zaključenju ugovora u privredi , koje obavljaju određena lica profesionalno, moraju se ista lica ponašati "sa pojačanom pažnjom" i sa pažnjom ("dobrog stručnjaka" i "dobrog privrednika") koji se moraju ponašati u skladu sa pravilima struke i običaja. Tako na primer, u skladu sa članom 683. Zakona o obligacionim odnosima, prevozilac će odgovarati za štetu koju bi putnik pretrpeo zbog zadocnjenja, kad je do zadocnjenja došlo do uzroka koji se nije mogao otkloniti ni pažnjom dobrog stručnjaka. Ili, banka je obavezna da obezbedi čuvanje hartija od vrednosti sa brižljivošću koja se zahteva od ostavoprimca i da preduzme sve radnje radi očuvanja prava deponenta.

1055 Član 1049. Zakona o obligacionim odnosima.

Dakle, u svim ovakvim slučajevima predviđena je stroga pojačana odgovornost, može se reći profesionalna odgovornost privrednika, koja predstavlja i pooštrenu odgovornost u slučaju nastalih šteta. Iz tih razloga se kod ocene odgovornosti za naknadu štete prema pravilima obligacionog prava, uzima i posebna pažnja koju stranci odgovornoj za štetu nalažu pravila struke (a što je još predviđala opšta uzansa br. 234).

Dakle, kod ugovornih partnera se zahteva da pri zaključenju ugovora, njegovom izvršenju i sl. - u svim poslovima privrednog prava, postupaju sa "pažnjom dobrog privrednika", "dobrog trgovca", "sa pažnjom dobrog stručnjaka" i sl. - što kao pravni standard, podrazumeva blagovremeno preduzimanje izvršvanja svih obaveza, ali takođe i pedantno, uredno i kvalitetno izvršavanje tih obaveza, sa puno tačnosti i preciznosti pri izvršavanju ovih poslova uz puno poštovanje poslovnih običaja, pravila struke i zakonskih normi. "Dobar privrednik", "dobar trgovac" mora da ima još veću pažnju, nego što je to i pažnja "dobrog domaćina" i to pre svega iz razloga što su privrednici profesionalci i stručnjaci za oblast u kojoj posluju. Iz tih razloga, kod njih je i pooštrena odgovornost u vezi sa naknadom štete koju bi oni učinili neurednim, nepedantnim, netačnim i nekvalitetnim izvršavanjem svojih obaveza drugoj ugovornoj strani, pa bi iz tih razloga oni snosili ne samo stvarnu štetu, nego i izgubljenu dobit. Oni se ne mogu kao "dobri privrednici", "dobri trgovci" pravdati da pri zaključenju i izvršenju određenih ugovora u privredi nisu za nešto znali jer ih kao stručnjake i profesionalce, to ne može oprvdavati. Oni su kao stručnjaci u takvoj poziciji da uvek moraju znati pravila struke, poslovne običaje, zakonske norme i sl.

Na osnovu napred, iznetog može se zaključiti, da u vezi pojačane pažnje"dobrih privrednika", "dobrih trgovaca", postoji i njihova strožija odgovornost, odnosno pooštrena odgovornost, tj. da oni posebno odgovaraju u slučaju neizvršenja, nepotpunog izvršenja svojih obaveza, zadocnjenje u izvršenju obaveza, nekvalitetnog izvršenja obaveza i dr. Ovakva pooštrena odgovornost u privredi je nužna, jer se radi, kao što smo napred izneli, o ugovorima u privredi koji su od posebnog, često šireg, privrednog značaja i koji se zaključuju svakodnevno od strane specijalizovanih privrednih organizacija i stručnjaka.

3. 6. Načelo savesnosti i poštenja u ugovorima u privredi. - Ovo načelo, predstavlja jedno od osnovnih načela za ugovore u privredi. To načelo je značajno za sve obligaciono-pravne ugovore i isto je posebno istaknuto i u članu 12. Zakona o obligacionim odnosima, kojim se predviđa da u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa, ugovorne strane su dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja. To se načelo zasniva na principima moralnog ponašanja ugovornih strana u ugovornim odnosima. Radi se o nekom, može se reći, poslovnom moralu koji se, takođe, u društvu stalno usavršava i dograduje. Sadržinu poslovnog morala činilo bi kvalitetno, savesno, pošteno, racionalno ponašanje privrednih subjekata pri zaključenju i izvršenju ugovora, njihovo ponašanje na tržištu i međusobnim njihovim odnosima u vezi sa ugovorom. Pošto se radi i o pravilima poslovnog morala, "sankcije" može da izriče i društvo, određene asocijacije privrednika, komore i sl. ne samo u vidu ekonomskih sankcija koje su predviđene zakonima, nego i u smislu gubljenja poslovnog ugleda i dobrog glasa na tržištu, osude ponašanja određenog privrednog subjekta od strane, recimo, Suda časti pri privrednoj komori, vođenja odgovarajućih "lista" nesolidnih komitenata, kod odgovarajuće poslovne banke, obaveštavanju od strane određenih asocijacija privrednika o nemoralnom ponašanju određenih privrednih subjekata, u cilju izbegavanja zaključenja ugovora sa njima i njihovog izbegavanja, kao poslovnih partnera. Shodno Zakonu o obligacionim odnosima  se predvida da strane u obligacionim odnosima su dužne da pri izvršavanju svojih obaveza postupaju sa pažnjom koja se u pravnom prometu zahteva u odgovarajućoj vrsti obligacionih odnosa, tj. sa pažnjom dobrog privrednika.

1056 Član 18. ovog Zakona.

Tu se zahteva, da u ponašanju i izvršavanju obaveza, strana u obligacionom odnosu je dužna da u svojoj profesionalnoj delatnosti postupa sa povećanom pažnjom, a prema pravilima struke i običaja koji u njoj važe, sa pažnjom "dobrog stručnjaka". Strane u ovakvim odnosima, dužne su da u ostvarivanju svoga prava se uzdrže od postupaka kojim bi se otežalo izvršavanje obaveze druge ugovorne strane.

U pravnoj literaturi se, često, ističe da se pod pojmom savesnog i poštenog ponašanja stranaka u ugovorima u privredi, kao i kod izvršenja ovih ugovora, podrazumeva njihova iskrenost i odanost jedne prema drugoj, pri izvršavanju preuzetih obaveza. Smatra se da se ugovorne strane savesno i pošteno ponašaju u ugovornim odnosima sve dok se suprotno ne dokaže. Dakle, nesavesno ponašanje nekog od ugovornih partnera mora se dokazati i teret toga dokazivanja pada na teret drugog ugovornog partnera koji tvrdi da se drugi ugovarač ponaša nepošteno i nesavesno. Kad se ima u vidu da pošteno i savesno ponašanje, podrazumeva težnju i ponašanje ugovornih partnera da se u svemu pridržavaju zakona i ugovora, kao i pravila koja važe u određenoj struci, branši, poslovnog morala i poslovnih običaja, to bi proizašlo da bi nepošteno i nesavesno ponašanje bilo u svemu ponašanje koje - bi bilo suprotno od ponašanja koje je navedeno. Ovaj princip poštenja i savesnosti je značajan ne samo pri zaključenju ugovora već i pri vođenju pregovora, pri izvršavanju ugovornih obaveza, jednom rečju, on je prisutan u svim segmentima poslovnih opštenja između ugovornih strana. Načelo savesnosti i poštenja podrazumeva i zabranu prouzrokovanja štete drugom ugovornom partneru. To je predviđeno i Zakonom o obligacionim odnosimal jer svaki ugovorni partner dužan da se uzdrži od postupka kojim se može drugom ugovornom partneru prouzrokovati šteta.

1057 Član 16. ovog zakona.

Načelo savesnosti i poštenja podrazumeva i vršenje prava iz ugovornih odnosa protivno cilju koji je zakonom ustanovljen ili priznat. On podrazumeva i potpunu ravnopravnost stranaka, kao i zabranu zasnivanja obligacionih odnosa kojima se stvaraju i iskorišćavaju monopolski položaji na tržištu.

Pravilo koje je važilo još u Opštem imovinskom zakonu1058 da "što nije zabranjeno, može da bude nepošteno"- prisutno je i danas, jer označava da svako svoja prava i ispunjenja svojih obaveza treba da izvršava, u skladu sa poverenjem i poštenjem. 1058 Član 999. OIZ-a.

Kao što smo istakli, a što je i određeno Zakonom o obligacionim odnosima, strane su u obligacionom odnosu ravnopravne.

1059 Član 11. ovog zakona.

Isto načelo štiti podjednako i poverioca i dužnikatj. štiti dužnika od nedozvoljenih radnji poverioca, ali i poverioca od nedozvoljenih radnji i ponašanja dužnika. Ovo načelo podrazumeva, ravnopravnost privrednih subjekata u obligacionom odnosu, da isti subjekti postupaju lojalno propisima i pravilima struke, kao i poslovnim običajima, da se uzajamno obaveštavaju o činjeniama koje su značajne za njihov ugovorni odnos i da međusobno sarađuju pri izvršavanju ugovornih obaveza.

Zakonom o obligacionim odnosima, zabranjeno je obavljanje prava iz obligacionih odnosa protivno cilju koji zakon ustanovljava ili priznaje.

1060 Član 13. ovog zakona.

Iz toga proizilazi, da načelo savesnosti i poštenja sprečava zloupotrebe subjektivnih prava. Takođe, Zakon o obligacionim odnosima sprečava nesavesno i nepošteno ponašanje ugovornih strana, još od faze pregovora pri zaključenju ugovora, pa sve do faza zaključenja ugovora, njegovog izvršenja i prestanka ugovornog odnosa. Tako se još u fazi pregovora, Zakonom o obligacionim odnosima predviđa, da ugovorna strana koja je vodila pregovore bez namere da zaključi ugovor odgovara za štetu koja bi nastala vođenjem takvih pregovora.

1061 Član. 30. st. 2. i 3. ovog Zakona.

Takođe, bi odgovarala za štetu i ona ugovorna strana koja je vodila pregovore u nameri da zaključi ugovor pa je od toga odustala bez osnovanog razloga, a time je drugoj strani prouzrokovala štetu. U fazi izvršavanja preuzetih obaveza, Zakon o obligacionim odnosima predviđa više situacija u pogledu obaveze savesnog i poštenog ponašanja. Isti Zakon u više islučajeva, utvrđuje obavezu međusobnog i uzajamnog obaveštavanja o svim činjenicama koje su značajne za međusobni odnos ugovornih strana. Tako se još Zakonom o obligacionim odnosima predviđa da postoji obaveza ugovorne strane koja je ovlašćena da zbog promenjenih okolnosti zahteva raskid ugovora da o toj nameri raskida ugovora, obavesti i drugu ugovornu stranu čim je saznala da su određene okolnosti nastupile, a kad ona to nije učinila, bila bi odgovorna za štetu koju je druga ugovorna strana pretrpela zbog toga što joj zahtev nije bio na vreme saopšten.

1062 Član 134 ovog Zakona

Ugovorne strane bi se mogle ugovorom unapred odreći od pozivanja na određene promenjene okolnosti, u skladu sa članom 136. Zakona o obligacionim odnosima, sem kad to nije u suprotnosti sa načelm savesnosti i poštenja. Kod nekih ugovora je

načelo savesnosti i poštenja još oštrije istaknuto, pa su i sankcije u takvim slučajevima strožije. Tako na primer, shodno Zakonu o obligacionim odnosima, osiguravač ima pravo da zahteva poništenje ugovora kad druga strana, ugovarač osigura a namerno učini netačnu prijavu ili namemo prećuti neku okolnost koja je takve prirode da osiguravač ne bi zaključio ugovor da je znao za pravo stanje stvari i u tom slučaju osigpravač može da zahteva poništenje ugovora. 

1063 Član 908 ovog Zakona

Načelo savesnosti i poštenja podrazumeva da i ugovorne strane postupaju sa pojačanom pažnjom, tj. sa pažnjom dobrog privrednika, dobrog stručpjaka, tako je prodavac dužan da čuva robu sa pažnjom dobrog privrednika kad je kupac pao u docnju sa preuzimanjem isporuke, a rizik slučajne propasti ili oštećenja stvari je prešao sa prodavca na kupca i u tom slučaju, mora preduzeti kao dobar privrednik sve potrebne mere. To u skladu sa ovim Zakonom o obligacionim odnosima važi i za kupca kad mu je stvar uručena, a on hoće da je vrati prodavcu, bilo što je raskinuo ugovor, bilo štoije zahtevao drugu stvar umesto nje. I u jednom i u drugom slučaju, ugovarač je dužan da preduzme mere za očuvanje stvari (i to pošteno i savesno) a uz naknadu troškova potrebnih radi čuvanja stvari.

1064 Član 520. ovog Zakona.

Kao što smo naveli, ugovorne strane su u obavezi da se ponašaju pošteno i savesno i posle prestanka ugovornog odnosa. Tako ni jedna ugovorna stran i posle prestanka ugovornog odnosa, tj. izvršenja ugovora ne bi mogla da se ponaša tako da bi drugoj nanela štetu. Tako na primer, određeni ugovarač ne bi mogao da liši dru ugovornu stranu neke stečene koristi ili na neki način da tu korist umanji.

I pri tumačenju zaključenih ugovora, tj. tumačenju volja ugovornih strana mora se imati u vidu načelo poštenja i savesnosti. Od toga principa, polazi međunarodna Konvencija UN o međunarodnoj prodaji roba, gde se u članu 7. iste Konvencije predviđa da se prilikom tumačenja vodi računa o poštenju i savesnosti u međunarodnom prometu. Dakle, ugovori i ugovorne odredbe se moraju tumačiti u skladu sa načelom savesnosti i poštenja, tj. utvrđivanjem prava i namere stranaka i njihovih volja koje su međusobno ugovorile, moraju se iznaći zajedničke namere ugovornih strana, a u skladu sa pravilima poštenja i savesnosti ugovornih strana. Posebno je važno tumačenje formalnih ugovora u privrednom pravu i opštih uslova poslovanja koje sastavljaju po pravilu ekonomski jače ugovorne strane, iz razloga što one kao takve vrlo često i "diktiraju" ugovorne, odnose koji njima kao ekonomski jačima odgovaraju. Kod tih formularnih ugovora, vrlo i često, volja druge ugovorne strane nije poštovana i suprotno principu poštenja i savesnosti se često primorava, druga ugovorna strana da prihvati oštampane na formularu, unapred date uslove, tj. da se prinudi druga ekonomski slabija strana da iste prihvati ili ne prihvati. Druga ekonomski slabija strana, često je primorana da ovakav "diktat" ekonomski jače strane - prihvati ili ne prihvati. U ovakvim ugovorima, često i nema principa ravnopravnbsti ugovornih strana, a sa time ni načela poštenja i savesnosti, jer ekonomski jača strana nastoji da u ovakvim ugovorima maksimalno zaštiti svoje interese, ne vodeći toliko računa o drugoj ekonomski slabijoj strani, pa princip "uzmi ili ostavi", "pristupi ili ne pristupi" ugovoru, svakako, nema karakteristike koji bi se oslanjali na poštenost i savesnost ekonomski jače strane koja diktira uslove. Ovi principi su suprotni, dakle, principima poštenja i savesnosti, jer vode računa, prevashodno, o interesima i ciljevima ekonomski jače ugovrne strane.

3. 7. Prekomemo oštećenje u ugovorima u privredi. - Zakon o obligacionim odnosima, je predvideo da u zasnivanju dvostranih ugovora, strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja, kao i da se zakonom određuje u kojim se slučajevima za narušavanje ovog načela predviđaju određene pravne posledice.

1065 Član 15. ovog Zakona.

Iz tih razloga, kad u dvostranim ugovorima dođe pri zaključenju ugovora do očigledne nesrazmere, između ugovornih davanja i obaveza ugovornih strana, dolazi do poremećaja principa ekvivalentnosti, tj. principa jednakih vrednosti uzajamnih davanja i da iz tih razloga oštećena strana ima pravo da zahteva poništavanje takvog ugovora, pod uslovom da za pravu vrednost ona tada, u tom momentu, nije znala niti je morala znati.

1066 Član 139. Zakona o obligacionim odnosima.

Ovakvo pravilo o prekomernom oštećenju (laesio enormis) podjednako se odnosi i na ugovore obligacionog-građanskog prava i na ugovore u privredi. Međutim, za ugovore u privredi, obzirom da iste zaključuju stručna lica koja znaju struku iz okvira svoje delatnosti i poslovanja, pa iz tih razloga isti bi se teško mogli poništiti, što se ne bi mogla lako prihvatiti teorija o tome da ova lica kao stručnjaci za struku, nisu znala niti su mogla iz okolnosti slučaja znati za pravu vrednost svojih obaveza u momentu zaključenja ugovora.

3.8. Teretnost ugovora u privredi. - Kod ovih ugovora u privredi je bitno istaći da su obe ugovorne strane obavezne na neko davanje ili činjenje, jer se ovi ugovori u privredi zaključeni u cilju ostvarenja određene dobiti (profita). Iz tih razloga, kod ugovora u privredi se često elemenat teretnosti i predpostavlja i kad u momentu perfektuiranja ugovora ovaj elemenat nije određen. Tako na primer, kod ugovora o prodaji u privredi, cena ne mora da bude određena nego i odrediva, koja će zavisiti od budućih uslova i okolnosti koji će izvesno nastupiti (cena koja će biti određena na odredeni budući dan, recimo, na kotaciji na berzi i sl. ). To, kod ovih ugovora, dolazi vrlo često zbog njihove masovnosti i brzine, a često se te cene, kao što smo izneli, utvrđuju i na berzama (koje se objavljuju i publikuju od odgovarajućih berzi).

Ovo načelo teretnosti ugovora u privredi, podrazumeva i poštovanje načela jednakih davanja, tj. načela ekvivalentnti. Kod ovih ugovora u privredi, koji su mahom dvostrani, u pogledu obaveza, proizilazi da su to i teretni ugovori iz razloga - što obavezi jedne ugovorne strane, odgovara pravo druge strane, kao što i pravu te strane, odgovara obaveza druge strane, tj. da su kod ovih ugovora oba ugovarača paralelno i dužnik i poverilac. Tako na primer, kod ugovora o prodaji u privredi, prodavac je u isto vreme u tom ugovoru i poverilac (za cenu) - a dužnik (za ispunjenje ugovorne obaveze, u pogledu predaje robe), dok je kupac-poverilac (u pogledu zahteva za predaju robe od strane prodavca), a dužnik-prodavcu (u pogledu plaćanja cene).

3.9. Simboličan prenos stvari i prava kod ugovora u privredi. - Karakteristično je kod ugovora u privredi da se vrlo često ne obavlja tradicionalan prenos stvari već da se to čini na simboličan način, često, predajom određenih isprava - dokumenata, a najčešće, određenih hartija od vrednosti. Tako se putem određenih robnih dokumenata, kao što su: teretnica (konosman), skladišnica, vrlo često, vrši prenos svojine na stvarima (robi), tako da u momentu zaključenja, recimo, ugovora o prodaji, roba i nije prisutna kada kupac isplaćuje cenu prodavcu, već prodavac predaje, recimo, konosman, odnosno teretnicu ili skladišnicu kupcu. Dobijanjem jednog od ovih robnih dokumenata, kupac postaje vlasnikom robe koja je označena u teretnici ili skladišnici sa istom se ispravom pojavljuje po prispeću broda u luku (kad je u pitanju konosman) ili određenom javnom skladištu (kad se radi o skladišnici), da preuzme robu kao legitimni vlasnik. Stoje sve mogućnosti kupca da po zaključenom ugovoru o prodaji, istakne prodavcu prigovore u slučaju da takva roba ne odgovara kupoprodajnim uslovima iz ugovora, posebno u pogledu kvaliteta, količine i dr. Dakle, prodavac bi odgovarao kupcu za sve nedostatke i fizička svojstva robe u momentu isporuke robe u luci prispeća broda, odnosno u skladištu iz kojeg se roba preuzima. Može se dogoditi, da ovako pribavljenu robu još pre njenog preuzimanja od strane kupca, ovaj istu dalje proda i izvrši prenos ovih robnih dokumenata na novog vlasnika.

Putem skladišnice i njenog dela založnice ili varanta, može se roba, koja je smeštena u određenom skladištu, zalagati u cilju obezbeđenja nekog kredita ili nekog drugog obezbeđenja, tako da je u tom slučaju ista, roba opterećena određenim založnim pravom.

Simboličan način prenosa određenih prava, moguć je i putem tovarnog lista kao prenosivog dokumenta - hartije od vrednosti, pomoću kojeg se takođe, u pojedinim vidova saobraćaja, može izvršiti prenos vlasništva nad robom, na primer, u železničkom, vazdušnom i drumskom prevozu. Simboličan prens prava, obavlja se i putem menice, kao hartije od vrednosti, njenim indosiranjem, koja je često i robni dokument kad predstavlja robu koja je u njoj inkorporirana.

Dakle, putem ovih robnih dokumenata, karakteristično je da se obavlja privredno- pravni promet i veća cirkulacija roba. To krasi i karakteriše baš ugovore u privredi, kao posebnu njihovu specifičnost, jer u drugim oblastima prava, izuzev i međunarodnog privrednog prava, ovakav prenos vlasništva i zalaganja robe nije poznat.

3.10. Trgovački termini u ugovorima u privredi. - U privrednom pravu, a takođe i u međunarodnom privrednom pravu, pri zaključenju određenih ugovora u privredi, vrlo se često koriste određeni termini, a i klauzule koje su na međunarodnom planu usvojene i koje imaju poznato značenje za obe ugovorne strane. Poznate su transportne klauzule i druge klauzule koje se odnose na međunarodna pravila za tumačenje trgovinskih termina, tj. INCOTERMS iz 1953. godine, sa mnogim izmenama i dopunama, a najnoviji je INCOTERMS usvojen od Međunarodne trgovinske komore u Parizu 1990. godine. Poznata su i međunarodna pravila iz 1967. godine za tumačenje dva trgovačka termina koje je usvojila Međunarodna trgovinska komora u Montrealu (koja se odnosi na termin "isporučeno na granici, sa označenim mestom isporuke na granici" - kao i "isporučeno u mestu opredeljenja, zemlje uvoza sa plaćenom carinom"). Pored toga, postoje i Spoljnotrgovinske definicije SAD iz 1941. godine, Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive i Jednobrazna pravila za inkaso komercijalnih papira.

Međunarodni termini su dakle, skraćenice određenih trgovačkih klauzula i vrlo se često koriste, naročito kod ugovora o prodaji.

Od svih trgovinskih termina u ugovorima u privrednom pravu, a posebno kod ugovora o prodaji koriste se transportne klauzule sa nizom trgovačkih termina, naročito kod ugovora o prodaji. Ove su transportne klauzule posebno značajne, kod određivanja mesta isporuke robe, prelasku rizika robe sa prodavca na kupca, određivanja mesta destinacije isporuke robe, transportne klauzule koje regulišu plaćanje vozarine, osiguranja, carine i dr. kao i klauzule koje predviđaju i određene obaveze u vezi sa isporukom robe, kako za prodavca, tako i za kupca.

3. 11. Nadležnost posebnih sudova i arbitraža pri rešavanju privrednih sporova. - Za sporove koji nastaju iz ugovora u privredi, predviđena je i posebna nadležnost privrednih sudova, kao specijalizovanih sudova koji su posebno ostručeni da rešavaju privredne sporove. Vrlo često se kod ugovora u privredi, a posebno kod ugovora o međunarodnim privrednim odnosima, ugovara i nadležnost arbitraža, kao posebno stručnih i fleksibilnih tela koje ugovorni partneri dogovorno već u samom ugovoru određuju, da eventualne nastale sporove, umesto privrednih sudova, rešavaju ovakve arbitraže.

Ovakva nadležnost specijalizovanih sudova i privrednih arbitraža ima za cilj, da se ubrzaju i postupci rešavanja sporova između strana ugovornica u ugovorima u privredi, a u isto vreme i da se dobiju kvalitetne i adekvatne sudske odluke, kojima će biti zadovoljene ugovorne strane u privredi. Vrlo je korisno što se izvršilo izdvajanje nadležnosti sudova u oblasti privrede, u odnosu na sudove opšte nadležnosti, jer su sporovi iz oblasti ugovora u privredi, posebno značajni i vrlo velikih vrednosti. Iz tih razloga je i nužno da takve sporove rešavaju specijalizovani sudovi, a vrlo često i ugovorene stručne arbitraže koje će sporove rešavati brzo, stručno i na principima pravičnsti.

3. 12. Još neke osobine (krakteristike) ugovora u privredi. - Među te karakteristike - osobine ugovora u privredi, trebalo bi istaći i kraće rokove zastarelosti, kao i kamate koje se javljaju kod ovih ugovora u privredi. Za ugovore u privredi predviđeni su i kraći rokovi zastarelosti nego što je to slučaj kod ugovora gradanskog prava. Rokovi koji su tu predviđeni, kreću se od 1-3 godine, a kod nekih ugovora, mogu da budu i kraći rokovi. To je sve posledica same prirode i osobina ugovora u privredi koji se zaključuju brzo, a i izvršavaju vrlo efikasno. U takvoj situaciji je normalno da i rokovi zastarelosti budu kraći.

Kod ugovora u privredi, postoje dve vrste kamata koje se kao interes plaćaju u vezi korišćenja novca ili zamenljivih stvari za odredeni vremenski period. Tu se pojavljuju, dve vrste kamata, one koje su predviđene zakonom (zakonske kamate) i one koje ugovorne strane u samom ugovoru sporazumno određuju (ugovorna kamata). Za ugovore u privredi koji se zaključuju na domaću valutu - dinare, predviđena je i zatezna kamata i ona se po pravilu određuje zakonom, a za neblagovremeno izvršenja iz ugovora u privredi od strane dužnika.

4. Izvori prava za ugovore u privredi. - Za ugovore u privredi pojavljuje se više izvora prava. Od izvora prava, svakako su najznačajniji: zakoni, zatim Opšte i Posebne uzanse za promet robom, trgovački i poslovni običaji, kao i međunarodni izvori.

4.1. Zakonski izvori. - Za privredno pravo, a posebno za ugovore u privredi, posebno je značajan Zakon o obligacionim odnosima.

1067 Isti Zakon je objavljen u Službenom listu SFRJ, br. 29/78, a izmene i dopune u SI. listovima br. 39/85,45/89,57/89 i 31/93.

Ovaj zakon je osnovni izvor prava za ugovore u privredi. Sa njegovim stupanjem na snagu regulisano je pitanje i primene Opštih uzansi za promet robom koje su do tada bile posebno značajan izvor prava za ugovore u privredi. Stupanjem na snagu Zakona o obligacionim odnosima, u odredbi čl. 1107. ovog Zakona, predviđeno je da: 1) odredbe opštih ili posebnih uzansi kojima se utvrđuje pretpostravka da su ugovorne strane pristale na primenu istih, ukoliko ih nisu ugovorom isključile, neće se više iste primenjivati u pitanjima koja su zakonom regulisana, 2) Opšte uzanse za promet robom, neće se primenjivati posle stupanja na snagu Zakona o obligacionim odnosima u pitanjima koja su njime regulisana 3) kada su Opšte ili Posebne uzanse ili drugi trgovinski običaji, suprotni dispozitivnim normama Zakona o obligacionim odnosima, primenjivaće se odredbe zakona, sem u slučaju da su ugovorne strane ugovorom u privredi izričito zahtevale primenu uzansi, odnosno drugih trgovinskih poslovnih običaja.

Pored Zakona o obligacionim odnosima, u ugovorima u privredi, pojavljuju se kao izvori prava i drugi zakoni, kao na primer, niz zakona koji se odnose na ugovore i prevoz robe u pojedinim vidovima transporta, na primer: železnički, drumski, vazdušni, pomorski, rečni i dr. koje je Jugoslavija usvojila. Većina tih zakona je već usaglašena sa Ustavom SR Jugoslavije, kao na primer, Zakon o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju, Zakon o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju, Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi, Zakon o vazdušnom saobraćaju, Zakon o obligacionim odnosima i osnovama svojinsko-pravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju.

1068 Službeni list SRJ, br. 26/95.

1069 Sl. list SRJ, br. 18/98.

1070 Sl. list SRJ, br. 18/98.

1071 Sl. list SRJ, br. 18/98.

Mogu se pojaviti i mnogi drugi zakoni, u ovoj oblasti, kao izvori prava (o kojima će biti reči pri analizi pojedinih ugovora).

4. 2. Opšte i posebne uzanse za promet robom. - Kao što smo istakli, Opšte uzanse za promet robom doneo je Plenum glavne državne arbitraže (kasnije Vrhovni privredni sud) 1954. godine.

1072 Službeni list FNRJ, br. 15/54.

Sa njihovim donošenjem, izvršena je privremena kodifikacija ugovora u privredi, da bi se zadovoljile potrebe prilikom zaključivanja ugovora u privredi od strane privrednih organizacija. One su predstavljale kodifikovane, sakupljene i sređene običaje. Iste su služile kao dopuna volja ugovornih stranaka. One su sadržavale dve vrste pravila: jedna su bila pravila koja su uzansnog karaktera i koja su spadala u oblast trgovačkih običaja, a druga - više pravila zakonskog karaktera i koja su u širem smislu predstavljala pravila obligacionog prava (kao što su: odredbe o bitnim elementima ugovora, ugovornoj kazni, naknadi štete i dr.).

Sa stupanjem na snagu Zakona o obligacionim odnosima nije se u potpunosti izgubio značaj Opštih uzansi za promet robom. Iz razloga što je članom 1107. ovog Zakona, predviđeno da se indirektno, posredno, daje mogućnost njene i dalje primene, posebno u onim pitanjima koja nisu sadržana - regulisana u Zakonu o obligacionim odnosima, kao i kad su ugovorne strane u ugovoru u privredi zaključile da u određenim pitanjima primene Opšte uzanse za promet robe (posebno o onim pitanjima koja ne sadrži Zakon o obligacionim odnosima). Tako se posebno mogu ugovarati Opšte uzanse za promet robom, sa nizom odredbi, u vezi pitanja isporuka robe, kvaliteta robe i njegovog utvrđivanja, tumačenja niza ugovorenih termina unetih u ugovor u privredi, sa pozivom na primenu uzansi, transportnih klauzula i dr. Dakle, Opšte uzanse za promet robom i danas imaju poseban značaj, kao izvor prava u oblasti ugovora u privredi, posebno u slučajevima onih odredbi koje nisu regulisane Zaknom o obligacionim odnosima, a ugovorni partneri su predvideli primenu Opštih uzansi za promet robom u pojedinim pitanjima koja nisu suprotna Zakonu o obligacionim odnosima, a koja ne reguliše isti Zakon. Dakle, ona pitanja koja ne reguliše Zakon o obligacionim odnosima, a koja regulišu Opšte uzanse za promet robom mogu ugovorni partneri i dalje unositi i na njih se pozivati u ugovorima u privredi.

Uz Opšte uzanse za promet robom, potrebno bi bilo istaći i niz posebnih uzansi, kao što su Posebne uzanse za trgovinu krompirom, pasuljem, pirinčom, pirinčanom arfom, povrćem, žitaricama, lučke uzanse, uzanse o građenju koje takođe predstavljaju značajan izvor ugovora u privredi.

1073 O njima je bilo više reči i prilikom izlaganja uopšte o izvorima privrednog prava

4. 3. Trgovački običaji i poslovna praksa. - Trgovački običaji su takođe, jedan od vrlo značajnih izvora prava za ugovore u privredi, ali oni ne predstavljaju sistematizovanu i kodifikovanu materiju u oblasti ugovora u privredi. To su pravila i načini ustaljenih ponašanja privrednih subjekata, u određenim privrednim odnosima, tokom dugog niza godina. Oni mogu da budu i u okviru određene trgovačke grane, dakle, kao specijalizovani običaji sa određenim karakteristikama za tu konkretnu granu. Njih odlikuje konstantnost, ustaljenost primene, tokom dugog niza godina u određenoj grani i na taj način stvara se svest o obaveznosti - kod privrednih subjekata, da se ponašaju u skladu sa poslovnim običajima. Tako na primer, kada se radi o pitanjima običaja kod ugovora u privredi stvara se običaj, da je prodavac u obavezi da daje, pri isporuci robe, odgovarajuću ambalažu - koja bi mogla da omogući efikasnu isporuku robe i da zaštiti robu na određenom transportnom putu. Bilo bi i suprotno trgovačkim običajima, da prodavac isporuči robu u neadekvatnim vrećama, pa da su iste toliko lošeg kvaliteta da se prilikom prvog iznošenja iz magacina i utovara u transportno sredstvo, one pocepaju i rinfuzna roba prospe. Znači, u takvom slučaju i hartijane vreće ne mogu da budu tako napravljene, da imaju samo jedan sloj hartije, nego moraju biti višeslojne, što je uostalom i uobičajeno kada se radi o pakovanju posebno šećera itd.

Praksa je slična trgovačkim običajima i ona je stvorena putem stalnog, konstantnog ponašanja određenih privrednih subjekata u okviru određene privredne grane ili branše. Ona je kao i običaji često povezana i sa moralom, pa bi bila nepoželjna neka poslovna praksa koja je suprotna poslovnom moralu, gde bi privredni subjekti kod zaključenja i izvršenja pojedinih ugovora u privredi, određenim radnjama suprotnim poslovnoj praksi i poslovnom moralu, nastojali da prevare i izigraju drugog poslovnog partnera. To se vezuje i sa napred istaknutim principom i načelom savesnosti i poštenja koji je posebno značajan za oblast ugovora u privredi. Ima niz primera, posebno u oblasti ugovora u privredi koje i poslovna praksa i poslovni moral izgrađuje i stvara, kao na primer, bilo bi suprotno poslovnoj praksi i poslovnom moralu da trgovac po zaključenom ugovoru o privredi, isporuči recimo, kupcu robu koja je još dok je u njegovom skladištu počela da se kvari, kao robu ispravnog kvaliteta. Dobri privrednici, koji posluju sa pojačanom pažnjom, ne bi smeli i radi svog ugleda, kao dobrog privrednog partnera, da dozvole takva ponašanja koja su suprotna poslovnim običajima, poslovnoj praksi i poslovnom moralu. Međutim, svedoci smo da se ipak pojavljuju i nesavesni i nemoralni privrednici koji su odgovorni za takva ponašanja i koji trpe odgovarajuće sankcije ne samo od nadležnih sudova (izricanjem odgovarajućih presuda u vezi sa njihovim neadekvatnim izvršenjem ugovora i naknadama šteta s tim u vezi), nego često i odgovarajućim javnim žigosanjem putem objavljivanja niza presuda Suda časti pri privrednim komorama koji imaju za cilj da suzbiju i nihovo nemoralno i neposlovno ponašanje. Na osnovu napred iznetog, može se zaključiti da poslovni moral podrazumeva da trgovac, odnosno privrednik u privrednim odnosima prema partnerima nastupa lojalno, da ih ne prevari, da ih ne dovodi u zabludu, da iz određenih privrednih ugovora ne izvlači nesrazmerne i neuobičajene koristi i dobiti.

1074 Bartoš M. , Proces komercijalizacije građanskog prava, "Anali Pravnog fakulteta" u Beogradu, 1/69, str. 1-14.

4.4. Međunarodni izvori. - Iako se radi o grani privrednog prava, postoji niz međunarodnih konvencija koje su kao ratifikovane konvencije od strane države (pa i naše), interpolirane u domaćem zakonodavstvu i na taj način postaju snažan izvor ugovora u privredi. Često to je i izvor prava sa jačom pravnom snagom u odnosu na domaći pozitivan zakon, jer u slučaju sukoba (kolizije) domaćeg pozitivnog zakona i međunarodne ratifikovane konvencije, jaču pravnu snagu imala bi međunarodna konvencija. Kod mnogih ugovora o privredi dolaze do izražaja međunarodne konvencije, kao što su na primer:multilateralna Konvencija o prevozu robe u drumskom saobraćaju TIR, koja je primenljiva i u nekim elementima i pri domaćem prevozu robe, multilateralna Konvencija o prevozu robe železnicom COTIF, koja se takođe, dobrim delom odnosi i na prevoz robe u domaćem železničkom saobraćaju, kao i niz drugih konvencija koje se odnose na ugovore o prevozu robe u drugim vidovima saobraćaja (vazdušni, pomorski, na Dunavu)-, kao što su, na primer, Konvencija o režimu plovidbe na Dunavu, Konvencija o izjednačavanju izvesnih pravila o teretnici, Varšavska konvencija o prevozu robe u vazdušnom saobraćaju i dr. Zatim konvencije koje se odnose na ugovore o špediciji, građenju, osiguranju, prodaji.

1075 O istim konvencijama će biti više reči, prilikom izlaganja pojedinih ugovora.

4. 5. Drugi izvori ugovora o privredi. - Ovom prilikom ćemo samo ukratko istaći još neke izvore prava koji su takođe, značajni i za ugovore u privredi (a o kojima je bilo reči u delu o opštim izvorima privrednog prava), kao što su Opšti uslovi poslovanja, sudska i arbitražna praksa, pravna nauka i dr. Isti se izvori javljaju kao značajan pravni izvor bilo nekih ili uopšte, svih ugovora u privredi. Tako na primer, značajni su i Opšti uslovi poslovanja koje donose određen grupacije preduzeća, kao što su to Opšti uslovi poslovanja špediterskih organizacija koje je donela Privredna komora Jugoslavije još 1979. godine, a koji imaju za cilj da ujednače poslovanje ovih preduzeća, pri zaključenj i izvršavanju ugovora iz oblasti špedicije, sa definisanim pravima i obavezama špeditera, kao ugovorne strane pri zaključenju ugovora o otpremništvu (špediciji).

Kao što smo istakli Opšte uslove poslvanja međunarodnih špeditera Jugoslavije, donelo je pri Privrednoj komori Jugoslavcije - Opšte udruženje saobraćaja Jugoslavije - Grupacija za međunarodnu špediciju. Istim Opštim uslovima se preciziraju uslovi poslovanja špediterskih preduzeća i način zaključenja i realizacije ugovora. Ovi Opšti uslovi poslovanja, detaljno regulišu uslove ponude špeditera, nalog (dispoziciju), prihvat i predaju stvari, prevozne i propratne dokumente, instradaciju, carinjenje, osiguranje, odgovornost špeditera i dr. Na ovaj način, Opšti uslovi poslovanja međunarodnih špeditera Jugoslavije koji se primenjuju od svih špeditera na teritorij i Jugoslavije, predstavljaju vrlo značajan i direktan izvor prava, posebno kada se radi o ugovoru o otpremanju (špediciji).
Postoje i drugi opšti uslovi poslovanja koje donose, u okviru određene grane, kompetentni organi i koji imaju za cilj ujednačavanje pravila poslovanja. Tako na primer, elektrodistributivna preduzeća su u okviru svoga poslovanja, propisali Opšte uslove za isporuku električne energije, koji su postali značajan izvor prava, pri zaključenju ugovora o isporuci električne energije.

Možemo istaći od opštih uslova poslovanja i Opšte uslove rada preduzeća za kontrolu robe u FNRJ koje su u okviru svoje grupacije, a kojima se reguliše pitanje zaključenje ugovora, odredbi koje ugovor sadrži, izvršenje usluga, kao i o vrstama usluga, sa posebnim odredbama o kontroli kvaliteta, kvantiteta, otpremi robe, preuzimanju i predaji robe i koji su imali za cilj da ujednače uslove poslovanja ovih organizacija, u isto vreme postojali su dopunskim izvorom prava, na one delove odnosa između ovih preduzeća i stranaka koji nisu bili regulisani Opštim uzansama za promet robom.

Nesumnjivo je značajan izvor prava za ugovre u privredi je sudska i arbitražna praksa, kao i pravna nauka koja nije direktan neposredan izvor prava, kao što je to već istaknuto u izvorima prava koji se odnose na predmet privrednog prava. Sudska praksa je direktan izvor prava kod anglo-saksonskih zemalja. Međutim, u našem pravu, ona nije direktan neposredni izvor prava, ali se odluke sudova posebno vrhovnih sudova imaju u vidu od strane ugovornih strana pri zaključenju i realizaciji niza ugovora, a posebno i od strane nižih sudova.

Stavovi pravne nauke, posebno po onim pitanjima koja nisu jasno definisana u zakonu i gde postoje određene zakonske praznine su od posebnog značaja, tako da privrednici pri zaključenju, i realizaciji ugovora u privredi imaju u vidu i mišljenja pravnih pisaca i njihovih istaknutih mišljenja po pojedinim pitanjima, koja se odnose na zaključenje i izvršenje ugovora u privredi.

5. VRSTE UGOVORA U PRIVREDI

Postoji više vrsta ugovora u privredi. Jedni bi bili ugovori koji spadaju u oblast prometa roba, drugi - koji se odnose na izvršenje određenih usluga, treći - koji se odnose na intelektualne usluge i transfer tehnologija, četvrtu vrstu ugovora - činili bi oni koji su statusnog karaktera i ostali ugovor. U prvu oblast ugovora o prometu roba, spadali bi ugovori koji se odnose na otuđivanje roba i prenos prava, ugovori o korišćenju stvari (roba i prava). U ove dve podvrste ugovora, spadaju ugovori o prodaji, ugovori o razmeni, zajmu i zakupu.

U govori o prometu usluga predstavljaju, takođe, posebno značajnu oblast ugovora u privredi u koje bi spadao niz ugovora, kao što su: ugovor o posredovanju, ugovor o zastupanju, komisionu, skladištenju, špediciji, građenju, ugovor o kontroli, ugovori o prevozu robe u pojedinim vidovima saobraćaja, ugovor o kombinovanom prevozu robe, ugovori o i prevozu putnika i prtljaga i dr.

U oblasti ugovora u privredi iz sfere intelektualne svojine i transfera tehnologije, spadali bi i sledeći ugovori:ugovori o patentu, žigu, modelu, uzorcima, ugovori o transferu tehnologije i dr.

U ugovore u privredi statusnog karakter, spadali bi, pre svega, oni ugovori kojim se osnivaju određena društva, kao na primer, ugovor o ortačkom društvu, ugovor o osnivanju akcionarskog društva, ugovor o osnivanju društva sa ograničenom odgovornošću, ugovor o osnivanju komanditnog društva, kojima se osnivaju ista društva kao privredni subjekti, kao i drugi statusni ugovori u oblasti privrednog prava.

U ostale ugovore u privrednom pravu, spadali bi:bankarski, koji se odnose na kreditne poslove, uloge na štednju, bankarske tekuće račune, ugovore o sefu i druge ugovore o stranim ulaganjima, kao i novije ugovore u privrednom pravu, kao što su ugovori o lizingu, ugovor o faktoringu, forfetingu, franšizingu, o koncesijama i dr.

6. ZAKLJUČENJE UGOVORA U PRIVREDI

6.1. Sloboda ugovaranja ugovornih strana - načelo autonomije volje. - Pravilo je da, strane koje zaključuju ugovore u privredi, iste zaključuju potpuno slobodno. Za razliku od perioda administrativno-operativnog rukovođenja privredom kada su postojali prinudni (imperativni) propisi koji su obavezivali ugovorne strane na zaključenje ugovora, sada postoji sloboda ugovaranja koja je zasnovana na principima ponude i tražnje koji vladaju na otvorenom tržištu. Međutim, može se istaći, da ta sloboda ugovaranja nije apsolutna već da je često i ona ograničena, obzirom na određene intervencije države na tržištu u pogledu cena (za izvesne robe u određenim periodima kada su ce ne na tržištu nestabilne, gde država često limitira iste). Znači, iako je predviđena potpuna sloboda ugovaranja, javljaju se kod ugovora u privredi i određena ograničenja te slobode ugovoaranja koja se odnose, kako na sadržinu ugovora, tako i u pogledu niza prisutnih ograničenja u pogledu davanja posebnih odobrenja - dozvola od strane nadležnog državnog organa. Ovakva ograničenja slobode ugovaranja ugovornih strana su daleko prisutnija kod međunarodnih privrednih ugovora nego kod ugovora u nacionalnom privrednom pravu.

Princip ili načelo autonomije volje ugovornih strana, tj. slobode ugovaranja se manifestuje u sledećem:

1) ugovorne strane su slobodne da izaberu svog ugovornog partnera sa kojim žele da zaključe odrđeni ugovor u privredi,

2) ugovorne strane su slobodne u pogledu izbora vrste ugovora u privredi i 3) ugovorne strane, po pravilu, samostalno regulišu sadržinu ugovora.

Sloboda ugovaranja tj. autonomija volje, podrazumeva da su strane u obligacionim odnosima slobodne da zaključe ugovor sa bilo kojim ugovornim partnerom i pod uslovima koji njima odgovaraju, ali u granicama privrednih propisa, kogentnih propisa, javnog, poretka i dobrih običaja.

1076 videti član 10. Zakona o obligacionim odnosima.

Dakle, obligacioni odnosi, time i ugovori u privredi po pravilu se uređuju dispozitivnim, a ne kogentnim pravilima. Zakon o obligacionim odnosima ističe da strane ugovornice mogu svoj obligacioni odnos, tj. ugovorni odnos urediti i drugačije nego što je to zakonom predviđeno, pod uslovom da iz pojedinih odredbi zakona ili iz njegovog smisla ne proizilazi što drugo.

1077 Član 20. ovog Zakona.

Načelo autonomije volje, tj. sloboda ugovaranja, podrazumeva da ugovorni partneri samostalno i slobodno odlučuju da li će zaključiti neki ugovor, sa kim će zaključiti neki ugovor i pod kojima uslovima će zaključiti neki ugovor. Dakle, ugovorni partneri ne moraju da zaključuju određene ugovore, jer ne postoji obaveza zaključivanja ugovora, slobodno

biraju svog ugovomog partnera, ne moraju sa konkretnim licem da zaključe ugovor, već sa nekim drugim. Ugovorne strane, slobodno određuju i sadržinu ugovora kao i formu ugovora sa potpunom koordinacijom (usaglašenošću) svojih volja, sem u slučajevima kada ta njihova sloboda ograničena, pa je zakon odredio formu i sadržinu ugovora. Sloboda ugovaranja, podrazumeva da strane mogu slobodno, a uz saglasnost svojih volja, i da menjaju dogovorene uslove iz ugovora.

Ova sloboda ugovaranja, kao što je istaknuto, nije apsolutna i ona trpi odredena ograničenja i to pre svega u smislu imperativnih kogentnih propisa, propisanih od strane jedne države, javnog poretka i dobrih običaja.

6. 1. 1. Ograničenje volje, putem prinudnih, imperativnih - kogentnih propisa. - Zakon o obligacionim odnosima u članu 46. predviđa, da predmet ugovorne obaveze mora da bude moguć, dopušten, određen, odnosno odrediv. Dakle, sloboda ugovaranja predpostavlja da je predmet obaveze moguć i dopušten. Svakako, da predmet ugovorne obaveze nije moguć, određen, odrediv ili dopušten ako je on protivan Ustavom utvrđenim načelima društvenog uređenja države, imperativnim propisima, kao i moralnim pravilima ponašanja u društvu, pa je iz tih razloga (shodno članovima 51. i 52. Zakona o obligacionim odnosima), ništav ugovor koji nema svoga osnova ili je taj osnov nedopušten.

Sloboda ugovaranja privrednih subjekata, ograničena je takođe, imperativnim propisom člana 54. Zakona o obligacionim odnosima, kojim se predviđa da pravno lice može zaključivati ugovore u pravnom prometu u okviru svoje pravne sposobnosti. Ukoliko bi ugovor bio zaključen suprotno ovome, isti bi bio pravno nevažeći i ne bi proizvodi pravno dejstvo.

6. 1. 2. Ograničenje slobode ugovaranja, javnim poretkom i dobrim običajima - Strane ugovornice ne mogu ugovarati tj. zaključivati ugovore u privredi koji bi bili suprotni javnom poretku (ordre public) koji je svakako poseban faktor ograničenja slobode ugovaranja privrednih subjekata. Javni poredak podrazumeva kogentne, imperativne norme koje strane ugovornice ne mogu zaobići pri zaključenju i realizaciji pojedinih ugovora privrednog prava. Njih strane ugovornice u privrednm pravu moraju konstantno imati u vidu jer one ograničavaju slobodu ugovaranja, posebno sa aspekta sadržine i formi ugovornog odnosa.

Ograničenja autonomije volje mogu se ogledati i u pogledu dobrih poslovnih običaja, pa strane ugovornice ne mogu ugovorima predviđati odredbe i klauzule koje bi bile suprotne dobrim trgovinskim običajima i običajima struke na koju se ugovor odnosi.

6.1.3. Ograničenja slobode ugovaranja koja se odnose na sadržinu ugovora. - Iako je pravilo da ugovorni partneri slobodno određuju sadržinu svojih ugovornih odnosa, to pravilo trpi određene izuzetke i odstupanja. Tako je u nekim slučajevima i kod ugovora u privredi bila zakonom regulisana sadržina ugovora (posebno kod ugovora u vreme administrativno-operativnog upravljanja privredom, ali u nekim slučajevima moguća su takva ograničenja i kod modernih tržišnih privreda, makar u pojedinim elementima ugovora, na primer ceni, kvalitetu robe i dr. ), kao i ograničenja koja diktiraju ekonomski jače ugovorne strane ili koje imaju monopolistički položaj na tržištu - putem određenih formularnih ugovora i ugovora po pristupu.

Kada se radi o nekim ograničenjima autonomije volje, a koja se odnose na sadržinu ugovora putem imperativnih propisa, možemo istaći primer da ugovor o pribavljanju patenata, znanja i iskustva mora da sadrži između ostalog, a prema članu 55. Zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju:

1) obavezu davaoca patenta, znanja i iskustva da će se primenom patenta, odnosno znanja i iskustva proizvesti roba ugovorenog kvaliteta, kao i obaveza da za vreme važenja ugovora, primaocu stavljaju na raspolaganje poboljšanja na patentu, znanju ili iskustvu,

2) obavezu davaoca patenta, znanja i iskustva da njihovo korišćenje ne utiče štetno po zdravlje i život ljudi, odnosno na stvari i životnu sredinu i 3) klauzulu u ugovoru da se stavljanjem u .promet proizvoda koje su proizvedene po pribavljenom patentu, znanju i iskustvu ne povređuju prava trećih lica ili obavezu davaoca patenta da će preduzeću ili trećem licu nadoknaditi štetu koja bi nastala u slučaju povređivanja prava trećih lica.

Ovakva ograničenja slobode ugovaranja, odnosno autonomija volje kod privrednih ugovora u pogledu sadržine ugovora, ograničenih imperativnim propisima postoji i kod drugih ugovora, posebno na primer, kod ugovora o prodaji robe koja se odnosi na prodaju određenih prehrambenih proizvoda (da moraju u skladu sa pozitivnim zakonima da budu podobne za ljudsku ishranu, da ispunjavaju određene zdravstvene, veterinarske i fitosanitetske uslove koji su predvđdeni posebnim zakonom) i niz drugih ograničenja koja su predvidena posebnim zakonima a koji često ograničavaju slobodu ugovaranja ugovornih strana.

Drugo ograničenje autonomije volje ugovornih strana, a koja se odnose na sadržinu ugovora, u privredi je vrlo često prisutna kod ugovora po pristupu, odnosno tipskih ugovora. Ovakve ugovore u privrednim odnosima, najčešće "diktiraju" ekonomski jače strane, kao na primer, brodari pri prevozu roba u pomorskom transportu putem brodskih ugovora koji su unapred odštampani na formularu i sa svim značajnim ugovornim klauzulama, odnosno ugovornim elementima, gde je često i sadržina samog ugovora unapred određena i gde druga ugovorna strana može samo da takve standardne, tipske ugovore prihvati i ugovor potpiše, odnosno isti zaključi ili da takve ugovore ne prihvati i ne potpiše. Ona, kao slabija ekonomska, druga ugovorna strana u tipskom ugovoru po pristupu, često ne može ništa menjati i uticati na sadržinu ovakvih ugovora ili kada je u mogućnosti da nešto i utiče i menja iz sadrži ne ovih ugovora njene su mogućnosti vrlo male. Princip je ovakvih ugovora po pristupu "uzmi ili ostavi" ("take it or leave it"), gde druga slabija strana treba da prihvati sadržinu ugovora i isti potpiše ili ne prihvati i ne zaključi ugovor o brodskom prevozu.

Slično ovome je i ugovor o isporuci električne energije gde elektro-distributivna preduzeća, kao ekonomski jači subjekti u ugovoru o isporuci elelktrične energije, vrlo često drugoj slabijoj ugovornoj strani nameću ugovorne uslove (kao na primer, u pogledu isporuke električne energije, plaćanja cene po kilovat času, ceni po tzv. "blok-tarifi", plaćanju drugih naknada i dažbina uz isporuku električne energije, kao na primer doprinos železnici, TV pretplata i dr. ), što je svakako uslov ograničenja slobode ugovaranja. Kod ovakvog ugovora, takođe, druga ugovorna strana je faktički primorana često da potpiše i pristupi ovakvom tipskom ugovoru i gde je njena volja ugovaranja potpuno ograničena i gde isti partner ne može da utiče ili menja bilo koji elemenat ugovora o isporuci električne energije. To je svakako, eklatantan primer ograničenja autonomije volje kod ugovoronih partnera pri zaključenju ovakvog ugovora po pristupu, kao što je to ugovor o isporuci elektroenergije.

Potrebno je istaći, da se često javljaju i drugi formularni ugovori u privrednom pravu koji se odnose na ugovore o privredi ali kod takvih formulara koji su konstruisani u cilju bržeg zaključivanja ugovora i obavljanja posla nije toliko i u toj meri ograničena autonmija volje i drugog ugovornog partnera. Kod ovog drugog tipa formularnih ugovora koji su unapred konstruisani u cilju ubrzanja poslova robnog prometa i usluga u privredi, drugi ugovorni partner, često, može i da menja predvidene klauzule u ugovoru.

Međutim, postoje i jedan broj masovnih ugovora o uslugama koji se odnose na usluge izvršene u transportu, gde određene isprave kao što su, na primer: vozna karta, tovarni list u pojedinim vidovima transporta, često se i ne smatraju da predstavljaju ugovor o prevozul, već više služe kao dokaz da je određeni ugovor zaključen. Medutim, potrebno je istaći da i kod ovakvih ugovora i datih dokaza o zaključenju ugovora o prevozu lica ili stvari (vozna karta, odnosno tovarni list), često, predstavljaju izraz ograničenja autonomije i slobode ugovaranja u privredi iz razloga što vozar kao ekonomski jača strana "diktira", putem unapred utvrđenih tarifa pri linijskom prevozu roba i lica, cene i druge uslove koji su unapred objavljeni i gde druga ugovorna strana ne može da utiče na njihovu izmenu, nego mora da prihvati ili ne prihvati uslove iz takvih tarifa. Međutim, kada se radi o ugovorima koji se odnose na vanlinijski prevoz i koji se ad hoc zaključuju tj. u slobodnom prevozu, tu su ugovorni partneri potpuno ravnopravni i slobodni da ugovaraju uslove na ravnopravnoj i jednakoj osnovi.

6.1.4. Ograničenje autonomije volje, u pogledu forme ugovora. - I forma pri zaključenju ugovora je posebno značajna i to iz razloga lakšeg dokazivanja da su određeni ugovori zaključeni - vrlo često se koristi pismena forma, odnosno da isti ugovori u privredi budu zaključeni u pismenom obliku. Nekada se pismena forma nalaže i zahteva po samom zakonu. Napred smo istakli, da je Zakon o obligacionim odnosima predvideo obaveznu pismenu formu za niz ugovora u privredi (ugovor o trgovinskom zastupanju; ugovor o građeju, ugovor o alotmanu, kreditu, licenci i dr.) i tada je pismena forma bitan uslov za postojanje ugovora. Ugovori koji nisu zaključeni u pismenoj formi nisu pravno valjani punovažni, pa i ne proizvode pravna dejstva za ugovorne strane a i za treća lica. Pored toga, pismenu formu za ugovor mogu da predvide i same ugovorne strane, ali to tada nije ograničenje njihove volje, dok propisana pismena forma zakonom predstavlja ograničenje autonomije volje ugovornih strana. I posebnim, specijalnim zakonima, kao što je to na primer Zakon o stranim ulaganjima,1078 gde je članom 17. predviđeno da se ovakvim ugovorima kojima se uređuju ulaganja stranih lica kao i o osnivanju preduzeća po osnovu stranih ulaganja, da se isti zaključuje u pismenom obliku.

1078 Službeni list SRJ, br. 79/94, sa kasnijim izmenama i dopunama.

U slučaju, da ovakvi ugovori nisu zaključeni u pismenoj formi, isti su ništavi.

6. 1. 5. Ograničenje autonomije volje, putem saglasnosti trećeg lica. - Pri zaključenju nekih ugovora u privredi se često zahteva, da pored postignute saglasnosti volja o bitnim elementima određenog ugovora i punog poštovanja primene dispozitivng prava strana ugovornica da isti budu naknadno odobreni od strane državnog organa ili se takvo odobrenje zahteva kao prethodan uslov u vidu dozvole nadležnog organa u pogledu određenog ugovora. Kad se radi o dozvoli, određeni ugovor i ne nastaje dok se takva dozvola ne dobije od nadležnog organa, a što se tiče odobrenja, isto ima karakter odložnog uslova, pa ugovor nastaje da proizvodi pravna dejstva tek po dobijanju odobrena od nadležnog organa. Tako na primer, posebnim Zakonom o spoljnotrgovinskom poslovanju, predvideno je da preduzeće i drugo pravno lice može po osnovu odobrenja nadležnog saveznog organa, uslugu oplemenjavanja platiti, odnosno naplatiti u robi koja je data na oplemenjavanje ili koja je oplemenjena - gde Savezna vlada određuje vrstu i namenu privremenog uvoza i izvoza roba, odnosno koja se roba ne može privremeno uvoziti i izvoziti.

1079 Član 46. ovog Zakona.

Takođe, i ugovor o pribavljanju i ustupanju industrijske svojine (intelektualne svojine), između domaćih preduzeća i stranih lica, zaključuje se u pismenom obliku i isti se prijavljuje nadležnom saveznom organu radi davanja odobrenja i ugovor je punovažan danom upisa u registar koji vodi nadležan organ. Nadležni savezni organ, upisuje ovakav ugovor u registar, kad utvrdi da je ugovor zaključen u skladu sa Zakonom o spoljnotrgovinskom poslovanju. Dakle, i u iznetom slučaju radi se o jednom posebnom obliku odobrenja zaključenog ugovora od strane saveznog nadležnog organa.

1080 Član 54. Zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju (Sl. list SRJ br. 46/92 i 16/93).

I kod ugovora o stranim ulaganjima, takođe je potrebno, pribaviti odobrenje nadležnog saveznog ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom (u vidu saglasnosti trećeg lica) za osnivanje ili kupovinu preduzeća, odnosno dela preduzeća kojim strano lice stiče pravo većinskog učešća u upravljanju preduzećem. Ugovor o ulaganju se prijavljuje saveznom ministarstvu nadležnom za ekonomske odnose sa inostranstvom koje odgovarajućim rešenjem odobrava ili ne odobrava postojanje i zakonitost ovakvog ugovora o stranom ulaganju.

1081 Član 21. i 22. Zakona o stranim ulaganjima.

Pored toga, istim se Zakonom predviđa, da su ugovori o ulaganju ili ugovor o osnivanju mešovitog preduzeća za koje nije dobijeno odobrenje - ništavi. Zakonom o stranim ulaganjima, toliko se ograničava autonomija volje ugovornih strana da se istom pravnom normom, preduzeću koje proizvodi predmete naoružanja i vojne opreme zabranjuje da ne može ni pregovarati o zaključenju ugovora o ulaganju, pre nego što dobije odobrenje saveznog Ministarstva nadležnog za odbranu.

1082 Član 28. navedenog Zakona o stranim ulaganjima.

1083 Član 27. navedenog Zakona.

Ovakva odobrenja i dozvole, imaju karakter ograničenja autonomije volje jer se nekada traži dobijanje prethodnog odobrenja ili naknadno-određene dozvole, da bi neki ugovor morao da proizvodi pravno dejstvo. To bliže znači, da određeni i zaključeni ugovori koji su potpuno ispoštovali autonomiju volja ugovornih strana, može ići tako daleko, da zakonom se ne prihvati takva sloboda ugovaranja i da ugovori ne proizvode pravno dejstvo.

Na taj način, autonomija volje i sloboda ugovaranja postaju u priličnoj meri ograničeni i sputani, da zavise od volje trećeg lica, često nadležnog državnog organa.

Kada se radi o dobijanju dozvole, iste se mogu pojaviti u više oblika, kao na primer, kod ugovora o građenju, dobijanje dozvole za podizanje određenog objekta, zatim izdavanja dozvole za upotrebu objekta, predstavljaju oblike saglasnosti trećeg lica pri zaključenju i izvršenju ovakvog ugovora. Međutim, mogu se pojaviti i drugi oblici dozvola u vidu koncesija koja se daju na primer, stranom licu za korišćenje određenog prirodnog blaga, dobra u opštoj upotrebi ili za obavljanje delatnosti od javnog interesa. Takvo strano lice sa dobijanjem dozvole i na osnovu ugovora o koncesiji, može da izgradi auto-put i da ga određeni vremenski period koristi. Isto tako, stranom licu se može odobriti da izgradi i rekonstruiše određeni objekat da ga iskorišćava u odredeno vreme, uz odobrenje nadležnog organa.

1084 Član 9. Zakona o stranim ulaganjima.

Prema tome, sloboda ugovaranja nije apsolutna i strane ugovornice nisu u potpunosti i uvek slobodne da mogu neograničeno ispoljavati svoju volju pri zaključenju nizu ugovora u privredi. One trpe niz ograničenja u pogledu te slobode koja se, kao što smo izneli, pre svega odnosi na formu, sadržinu ugovora, kao i u pogledu davanja određene saglasnosti od strane trećeg lica, u vidu dozvole ili odobrenja. Može se čak i govoriti, da u pravnoj literaturi se od strane nekih autora pravi razlika između dozvole - kao prethodne saglasnosti na ugovor i naknadnog odobrenja.

1085 Velimirović dr. M., Ugovori u privredi, Beograd, 1994, str. 29.

Međutim, kao što smo napred izneli kod niza zakonskih odredbi posebno u lex specialis-u -Zakonu o spoljnotrgovinskom poslovanju, Zakonu o stranim ulaganjima i drugim zakonima, zakonodavac često meša ova dva instituta, pa se iz tih razloga i ne pravi neka razlika između dozvole i odobrenja. Tako je citiranim članom 21 do 27. Zakona o stranim ulaganjima predviđeno, da strano lice pribavi prethodno odobrenje. Takva je slična situacija i kod Zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju, gde se takođe, nekad odobrenje javlja kao prethodni uslov za zaključenje i realizaciju određenih ugovora (izneti primer člana 46. navedenog Zakona, kada je potrebno odobrenje u vezi ugovora o oplemenjavanju robe). Iz toga proizilazi, da se sistem davanja dozvola ili odobrenja vrlo često u teoriji i praksi meša i prepliće, tako da ponekad može dati i prethodno odobrenje a naknadna saglasnost za određene ugovore, što bi odstupalo od napred navedenih stavova koji su prisutni u pravnoj teoriji. Tome je svakako doprinela i neprincipijelnost, u izvesnom smislu zakonodavca, koji kod niza ugovora, sistem dozvola i odobrenja nekad zahteva kao prethodni uslov, a nekad, kao naknadni posteriorni uslov za konvalidaciju ugovora.

Na kraju bi valjalo istaći, da je i Zakon o obligacionim odnosima kategoričani razdvaja institut dozvole od instituta odobrenja, pa ističe kad je za zaključenje ugovora potrebna saglasnost trećeg lica, da se ista daje u vidu dovole (ako se saglasnost daje pre zaključenja ugovora) ili u vidu odobrenja (ako se ono daje posle zaključenja ugovora), pod uslovom da zakonom nije propisano što drugačije.

1086 Član 29. ovog Zakona.

Iz toga proizilazi, da i zakonodavac (po Zakonu o obligacionim odnosima) daje mogućnost da dozvola ne mora uvek biti data pre zaključenja, kao ni odobrenje posle zaključenja ugovora, ako specijalni, posebni zakon to drugačije propiše. Kao što smo izneli, u napred navederlim primerima, u posebnim zakonima, zakonodavci su kod niza ugovora u privredi - odobrenje zahtevali i pre zaključenja ugovora, kao i dozvole posle zaključenja ugovora.

6. 2. Ravnopravnost ugovornih strana. - Kao što smo već istakli, članom 11. Zakona o obligacionim odnosima, predviđeno je da su u obligacionom odnosu strane ravnopravne, što znači da su one ravnopravne i u ugovornim odnosima u privredi. To bliže podrazumeva, da jedna ugovorna strana ne bi mogla da nameće svoju volju drugoj ugovornoj strani da joj nameće i sadržaj ugovora, kao i obaveze. Pri zaključivanju ugovora, ravnopravnost označava i potpunu saglasnost (koordinaciju) volja kod ugovornih strana. Ovaj princip ravnopravnosti ugovarača, treba da je prisutan od momenta zaključenja ugovora pa sve do realizacije i prestanka uovornog odnosa. Isti princip je takpđe prisutan i u toku vođenja pregovora kada ugovor još nije ni zaključen. Ovaj princip ravnopravnosti ugovornih strana, može biti ugrožen određenim monopolskim ponašanjem jedne strane ugovornice. Isti princip, videli smo, da je prilično ugrožen i kod tipskih ugovora i ugovora po pristupu, gde ekonomski jače strane, posebno kod ugovora u privredi nastoje da zaključe ugovore koji njima odgovaraju. To je često i suprotno principima ne samo ravnopravnosti stranaka, nego i principima savesnosti i poštenja. Zakon o obligacionim odnosima predviđa da su ništave odredbe ugovora koje su protivne samom cilju ugovora dobrim poslovnim običajima, pogotovu, kada su poremećeni principi ravnopravnosti il jednakih uzajamnih davanja kod dvostranih ugovora, kakvi su uostalom ugovori u privredi.

1087 Član 143. ovog Zakona.

6. 3. Pregovori za zaključenje ugovora. - Pregovori, predstavljaju prethodne radnje i postupke koje preduzimaju ugovorne strane u cilju zaključenja ugovora. Putem pregovora se formira volja ugovornih strana da zaključe ugovor, kao i određuje njegova sadržina. Pregovori, u smislu Zakona o obligacionim odnosima, prethode zaključenju ugovora i svaka ih strana može prekinuti kada hoće, za razliku od ponude koja je čvrsta i obavezuje ponudioca, sem u slučaju ako je svoju obavezu da održi ponudu isključio ili kad to isključenje proizilazi iz okolnosti posla.

1088 Član 30. st. 1. ovog Zakona.

Pregovori se mogu voditi sa više lica. Sloboda pregovaranja zahteva i određeno ograničenje koje se sastoji u tome da pregovarači nastupaju savesno i pošteno, ozbiljno i sa namerom da zaključe konkretan ugovor. U slučaju, kad jedna ugovorna. strana vodi pregovore bez namere da zaključi ugovor, onda je ona odgovorna za štetu koja bi nastala vođenjem pregovora drugoj ugovornoj strani. Takođe, bi odgovarala za štetu i strana koja je vodila pregovore u nameri da zaključi ugovor, pa je odustala od takve namere bez osnovanog razloga i time drugoj ugovornoj strani prouzrokovala štetu.

1089 Član 30. Zakona o obligacionim odnosima.

Šteta se može manifestovati na više načina i ista može biti u vezi sa troškovima koje je pregovarač preduzeo u vezi pripreme za pregovore, izrade skica, crteža, putnih troškova i sl. Dakle, tu se naknađuje samo stvarna šteta - obična, koja je pregovaraču prouzrokovana. Tu dolazi do tzv. predugovorne odgovornosti koja je u suštini vanugovorna odgovornost za štetu po osnovu predpostavljene krivice.

1090 Član 154. st. 1. Zakon o obligacionim odnosima.

6.4. Sastojci (elmenti) ugovora - Sadržina ugovora u privredi, može da bude sastavljena od više sastojaka ili elemenata, gde svi ti elementi nisu podjednake važnosti pri. zaključenju ugovora. U pravnoj literaturi, kod niza autora, sreću se termini bitni elementi i "I nebitni elementi ugovora u privredi.

1091 Antonijević dr Z, ibi , str. 243; Ristić dr Lj. : Privredno pravo sa osnovama prava, Beograd, 1980, str. 382 i dr.

Zakon o obligacfonim odnosima predviđa, da je ugovor zaključen, pa time i ugovor u privredi, kada su se ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora.

1092 Član 26. ovog Zakona.

Bitnim elementima ugovora, smatraju se oni elementi (sastojci) bez kojih nema postojanja ugovora i isti se bez tih sastojaka, smatra da nije ni zaključen. Opšte uzanse za promet robom, prave razlike izmedu bitnih sastojaka ugovora 1) po prirodi posla i 2) po sporazumu i volji stranaka. 

Pod bitnim elementima ugovora, po prirodi posla, smatrali bi se oni elementi koji određuju konkretan ugovor, tj. po kojima se pouzdano može utvrditi o kakvom se ugovoru radi. Tako, u, skladu sa Opštim uzansama za promet roba, uzansa broj 6, bitni sastojci Ugovora o kupovini i prodaji, po prirodi posla su predmet i cena. Isti takvi elementi, moraju biti ugovorom određeni. U bitne elemenfe ugovora, spadaju i oni elementi koji su nastali po sporazumu stranaka ili ih jedna ugoroma strana čini zavisnim za zaključenje ugovora, kao što su uslov, rok ili koja druga tačka pgovora.

1093 Opšta uzansa broj 5.

Prema tome, pored bitnih elemenata po samoj prirodi posla, postoje i oni elementi koji postaju bitni kada ih ugovorne strane predvide.

Nebitnim elementima ugovora u privredi, smatraju se oni sastojci ugovora koji mogu da budu označeni u ugovoru, ali postojanje nije uslov za punovažnost ugovora. I nebitne elemente po prirodi ugovora, ugovorne strane mogu da proglase bitnim. I takvi elementi tada postaju bitnim i zahtevaju se za punovažnost ugovora.

6. 5. Zaključenje ugovora između prisutnih i odsutnih ugovornih strana. - U pravnoj nauci i teoriji, prave se razlike kod zaključenja ugovora u privredi da li se isti zaključuju između prisutl\ih ili između odsutnih lica. Tako se smatra, da je ugovor, između prisutnih lica, zaključen u trenutku kad jedna ugovorna strana u celini prihvati ponudu za zaključenje ugovora koju joj je prezentirao ponudilac.

Medutim, ugovori u privredi, ređe se zaključuju između prisutnih ugovornih strana, a češće između odsutnih ugovornih strana. Ugovor u privredi se zaključuje, dakle, po pravilu, između odsutnih ugovornih strana, tj. ugovornih strana koje se ne nalaze u istom mestu, nego su im sedišta njihovih firmi i obavljanje delatnosti nalaze u dva različita mesta. U tom slučaju, mora da postoji ponuda koja je upućena od strane jedne ugovorne strane drugoj ugovornoj strani i ugovor se smatra zaključenim tek od momenta kada druga ugovorna strana u celini prihvati učinjenu ponudu od ugovornog partnera i tako prihvaćenu ponudu primi ponudilac.

1094 Član 39. st. 3. Zakona o obligacionim odnosima.

6.6. Ponuda za zaključenje ugovora. - Pod ponudom za zaključenje ugovora, podrazumeva se predlog za zaključenje ugovora učinjen određenom licu - drugoj ugovornoj strani, sa bitnim sastojcima ugovora da bi se sa njegovim prihvatanjem mogao zaključiti ugovor.

1095 Član 32. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Prema tome, ponuda za zaključenje ugovora predstavlja slobodnu izjavu volje koja sadrži sve bitne elemente konkretnog ugovora, a koja je učinjena konkretnom licu radi njenog prihvatanja. Bitni elementi ugovora u privredi, moraju biti navedeni u ponudi, za svaki konkretan ugovor. Dakle, bitni elementi ugovora u privredi zavise pre svega o kojoj se vrsti i pravnoj prirodi ugovora radi. Tako na primer, kad se radi o ugovoru o prodaji robe, bitni elementi bi bili stvar (roba) i cena, kod ugovora o zakupu, bitni elementi bi bili zakljupljena stvar i iznos zakupnine itd. Dakle, svaki ugovor u privredi ima svoje bitne elemente koji su neophodni za zaključenje toga ugovora, tj. radi se o onim elementima ugovora bez kojih takav ugovor ne bi mogao ni da postoji kao pravno valjan. Tako na primer, ne može se smatrati da je ugovor o prodaji zaključen ako on ne sadrži bitne elemente o odredivanju robe (stvari), kao i cene, koja je postignuta između ugovornih strana, kao ekvivalenta, novčane naknade prodavcu za prodatu robu. Vrlo često se može dogoditi, da ugovorne strane odnosno ponudač pri zaključenju ugovora u svojoj ponidi navede i neke nebitne elemente (rok isporuke, rok izvršenja određene radnje, ambalažu i dr. ) i ukoliko ih druga ugovorna strana sve prihvati, prihvatajući ponudu, oni se tada smatraju bitnim elementima ugovora.

Ponuda mora imati određenu i jasnu sadržinu, ona mora biti ozbiljna, moguća, kao i da je učinjena od strane kompetentnog lica. Ista mora biti kvalifikovana i dovoljno određena. Ponuda koja nema određenu i jasnu sadržinu ili nema sve bitne elemente koji su po prirodi stvari bitni za određeni ugovor, ne bi se mogla smatrati ponudom i eventualnim prihvatanjem od druge ugovorne strane ovakve manjkave ponude, ne bi došlo do zaključenja ugovora. Tako na primer, ne bi bio zaključen ugovor o prodaji stvari kad ponuđeni prihvati ponudu datu od strane ponudioca koja nema jasno definisanu robu koja je predmet prodaje (na primer, navedeno je samo 100 komada robe, ali nije bliže određena vrsta i kvalitet, sa trgovačkim nazivom takve robe).

Kad se ističe da ponuda mora biti ozbiljna, pre svega se misli na to da ista treba da bude učinjena sa namerom da dođe do zaključenja i realizacije i ispunjenja konkretnog ugovora. Prema tome, ne bi se mogla smatrati ozbiljnom ona ponuda koja je data u šali jer ista neće ni proizvoditi određena pravna dejstva i neće dovesti do zaključenja ugovora. Takođe, neće proizvoditi pravno dejstvo ni ponuda koja nije moguća, kao na primer, ponuđač nudi na prodaju predmet koji on ne poseduje u svom vlasništvu ili da izvrši određene radnje za koje on nije stručan ili prodaje dobra koja su u opštoj upotrebi, na primer, termoelektranu koja je vlasništvo države itd.

Ponuda mora da bude data od strane kompetentnog lica koje je poslovno sposobno i ovlašćeno da se obaveže. Kad se radi o fizičkom licu zahteva se njegova poslovna sposobnost, a o pravnom licu - zahteva se da je u tom pravnom licu određeno lice ovlašćeno da stupa u poslovne odnose i da zaključuje ugovore, a takođe da učini i određenu ponudu (bilo da je takvo ovlašćenje dato na bazi statuta preduzeća ili društva kao i u vidu punomoćja ili prokure i sl.). Ne bi se mogla prihvatiti i smatrati adekvatnom ponudom ona ponuda koja nije dovoljno određena i potpuno jasna, kao na primer, ne vidi se jasno šta se nudi za prodaju, koja vrsta robe, koja količina, koji kvalitet, po kojoj ceni i sl. Ponuda iz koje se ne vidi šta ponudilac konkretno nudi, a što čini bitne elemente ugovora, ne bi se mogla smatrati određenom i jasnom ponudom.

Zakon o obligacionim odnosima, predviđa i opštu ponudu, pod kojom se podrazumeva predlog za zaljučenje ugovora učinjen neodređenom broju lica koji sadrži bitne sastojke ugovora čijem je zaključenju namenjen.

1096 Član 33. ovog Zakona.

Ovakav predlog važi kao ponuda, ukoliko drukčije ne proizilazi iz okolnosti slučaja ili običaja. Da bi se jedan predlog za zaključenje ugovora mogao smatrati ponudom, potrebno je da se ispune određene pretpostavke i uslovi:

-da ponuda sadrži sve elemente koji su bitni po prirodi ugovora koji se zaključuje;
-da iz same ponude i njenog sadržaja nedvosmisleno proizilazi namera da se ugovor zaključi;
-da ponuda mora da bude moguća, ozbiljna, jasna i da je učinjena od kvalifikovanog lica;  
-da mora biti upućena određenom licu;
-da je ponudilac vezan za ponudu u određenom roku za njeno prihvatanje. Ponuda koja je učinjena odsutnom licu, kad nije određen rok za prihvatanje, obavezuje ponudioca za vreme koje je redovno potrebno da ponuda stigne ponuđenom, da je ovaj razmotri, o istoj odluči i da odgovor o prihvatanju stigne ponudiocu.

Izlaganje robe, sa označenjem cene, smatra se kao ponuda ukoliko drugčije ne proizilazi iz okolnosti slučaja ili običaja.

1097 Član 34. Zakona o obligacionim odnosima.

U skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima, slanje kataloga, cenovnika, tarifa, drugih obaveštenja, kao i oglasa koji su učinjeni putem štampe, letaka, televizije, radija ili na bilo koji drugi način ne predstavljaju ponudu za zaključenje ugovora, nego samo poziv da se učini ponuda pod objavljenim uslovima.

1098 Član 35. ovog zakona.

Pošiljalac, takvih poziva će odgovarati za štetu koju bi pretrpeo ponudilac, kad bez osnovnog razloga nije prihvatio njegovu ponudu.

Kao što smo naveli, ponuda mora da bude dovoljno određena ili često, kod ugovora u privredi, valjana je ponuda koja je i odrediva, da bi sa njenim prihvatom došlo do zaključenja ugovora. Tako ponuda može da bude i odrediva, kad sadrži buduće bitne elemente određenog ugovora koji će izvesno nastupiti. Tako na primer, smatra se da je ponuda valjana kada je cena u njoj odrediva prema ceni, kako će se određena roba kotirati na berzi određenog dana koja će biti utvrđena u datom momentu na berzi. Ili, uzmimo drugi slučaj, predviđena je približna količina robe koju prodavac ima da isporuči kupcu "franko skladište kupca", a ponudom je dozvoljeno određeno odstupanje, recimo, plus-minus jedna tona, od predviđene količine. U svim ovim primerima, elemenat cene ili količine nije u ponudi unapred određen, što bi po pravilu trebalo da bude, nego su ovi elementi u ponudi prezentirani kao odredivi, jer zavise od buduće izvesne okolnosti koja će pouzdano nastupiti. Tako u prvom slučaju, cena u ponudi je odrediva i zavisi od toga kako će se ista vrsta robe i kvaliteta kotirati određenog dana na konkretnoj berzi gde se prodaju takve ili slične robe. U drugom slučaju, ukupna količina robe koja je navedena u ponudi može varirati, plus- minus 1 tona i ugovor će biti perfektuiran, a ugovorna cena zavisiće od toga koja će količina robe stvarno biti isporučena kupcu, što će često, utvrditi ugovorena kontrolna organizacija u skladištu kupca. Dakle, elemenat količine u ponudi, a i pri njenom prihvatu ne mora da bude određen nego i odrediv i zavisi od stvarno isporučene količine koja u odnosu na ugovorenu količinu može da osciluje za više ili manje od jednu tonu, u iznetom našem primeru. Jedna druga podela ponuda koju čini trgovinska praksa je na čvrste i neobavezne ponude.

1099 Draškić dr M, Međunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1988, str. 86.

Tako na primer, i američki Jedinstveni trgovinski zakonik iz 1958. godine (član 205.), pod čvrstom ponudom trgovca, smatra onu ponudu koja je sa njegove strane potpisana na ispravi na osnovu koje se može sa sigurnošću utvrditi da ponuđač želi da se čvrsto obaveže.

Na istu ovakvu ponudu, nailazimo i u Jednobraznom zakonu o zaključenju ugovora o međunarodnoj prodaji gde se posebno ističe da je ponuda čvrsta ili neopoziva kada se to izričito navodi ili proizilazi iz okolnosti prethodnih pregovora i trgovinske prakse utvrđene između strana ili običaja.

1100 Član 3. i čl. 5. st. 2. ovog Zakona.

Međutim, neobavezna ponuda ima osobinu poziva drugoj strani da učini ponudu, koja je upućena većem broju lica. Ima i suprotnih gledišta, po kojima upućeni ovakvi pozivi putem kataloga, prospekta i sl. ptedstavljaju ponudu, a nemačko pravo stoji na stanovištu da je trgovačka praksa merodavna za ocenu kada obraćanje određenom broju lica predstavlja ponudu.

1101 Čl. 7. švajcarskog Zakonika o obligacionim odnosima i član 14, Konvencije UN međunarodnoj prodaji.

1102 Englesko pravo, razlikuje ponudu od poziva za pregovore, tako se izdavanjem cirkulara ili putem kataloga roba reklamira za prodaju, ali se to ne smatra ponudom, jer bi u suprotnom (kada bi se to smatralo ponudom) imalo za posledicu enormnu isporuku količina robe koja se reklamira.

U takvom slučaju, bi poslovni partner bio obavezan da sklopi neograničen broj ugovora.

1103 Chesire G. C. / Fifoot C. H. S. -Law of contract, London, 1960,24-27
U našem pravu, kao što smo istakli Zakona o obligacionim odnosima je predviđeno da slanje kataloga, cenovnika, tarifa i drugih obaveštenja, kao i oglasa učinjenih putem štampe, letaka, radija, televizije ili bilo na koji drugi način ne predstdvljaju ponudu za zaključenje ugovora nego samo poziv da se učini ponuda pod objavljenim uslovima.

1104 Član 35. ovog zakona.

Kako se ugovor smatra zaključenim, kad su se strane ugovornice saglasile o bitnim elementima ugovora, to je potrebno da postoji izjava o prihvatanju ponude. U cenovnicima, prospektima, katalozima i sl. postoji elemenat cene po jedinici mere, ali ne postoji elemenat količine robe koji treba da bude neophodno prisutan kao bitni elemenat ugovora o prodaji. Dakle, upućeni prospekti, cenovnici, katalozi, ne bi se mogli smatrati ponudom jer oni vrlo često ne sadrže bitne elemente koje svaka ponuda mora da sadrži. Stoga se ovakvi prospekti, cenovnici i katalozi pre mogu smatrati pozivom zainteresovanim stranama da učine ponudu, na bazi datih elemenata iz ovih kataloga, prospekata i sl. , pre nego ponudom. Ponuda mora da bude toliko određena da se ugovor može jednostavno zaključiti samo prihvatom iste.

1105 Goldštajn dr. A., ibid, str. 119.

6. 6. 1. Dejstvo ponude - obaveznst i opozivost ponude. - Prema članu 36. Zakona o obligacionim odnosima, ponudilac je vezan ponudom, izuzev u slučaju da je svoju obavezu da održi ponudu isključio, ili kad to isključenje proizilazi iz okolnosti posla.

Ponuda obavezuje ponudioca, tako što ponudilac ne može da spreči zaključenje ugovora kada ponuđeni prihvati ponudu, a pre nego što je ponudilac opozove u vremenskom roku trajanja ponude. Smatra se, a tako je određeno i u našem pravu;1106 da ako je u ponudi određen rok za njeno prihvatanje, ponuda obavezuje ponudioca do isteka roka ponude.

1106 Čl. 37. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Kada je ponudilac u pismu i telegramu odredio rok za prihvatanje, smatra se da taj rok počinje da teče od datuma označenog u pismu, odnosno od dana kada je telegram predat pošti. Kad u pismu nije naveden datum, rok za prihvatanje ponude teče od dana kada je pismo predato pošti.

Kada se radi o ugovorima u privredi i kada se kod ugovornih partnera, često ne nalazi sedište njihovih firmi u istom mestu, smatra se da je ponuda učinjena od jedne ugovorne strane drugoj ugovornoj strani - kao odsutnom licu. Kad u tom slučaju, u ponudi nije određen rok za prihvatanje, ona vezuje ponudioca za ono vreme koje je redovno potrebno da ponuda stigne ponuđenome, da je ovaj razmotri, o njoj odluči i da odgovor o prihvatanju stigne ponudiocu.

1107 Čl. 37. st. 4. Zakona o obligacionim odnosima

Obaveznost ponude, nastaje od momenta kada je ona stigla ponuđenom. Njena obaveznost prestaje u momentu opoziva, u slučaju da do tada ponuđeni ponudu nije prihvatio. Tako je i u angli-saksonskom pravu, gde ponuda može biti opozvana sve dok se ugovor ne zaključi, odnosno dok ponuđeni nije odaslao prihvat ponude ponuđaču. Ovakvo pravilo o opozivosti ponude, pretrpelo je zbog uticaja trgovine određene promene, pa se na primer, u američkom Jedinstvenom trgovinskom zakonu iz 1958. godine ističe da je "čvrsta" ("firm") ponuda neopoziva.

1108 Članovi 2-205. ovog Zakona.

U našem pravu, ponuda se može opozvati samo ako je ponuđeni primio opoziv pre prijema ponude, ili istovremeno sa njom.

1109 Član 36. st. 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Sva nacionalna prava, mahom, poznaju institut opoziva ponude i to pre svega u onim slučajevima kada ponuda još nije stupila u dejstvo, odnosno nije došlo do njenog prihvata i zaključenja ugovora. U nekim slučajevima i kod nekih zemalja, opoziv ponude može se učiniti istovremeno sa prijemom ponude od strane druge ugovorne strane ili pre nego što je ponuda stigla ponuđenom. Takav je slučaj, kao što smo naveli, i u našem pravu.

Pravo ponuđača da može da opozove ponudu je savremeno pravno rešenje koje omogućava ponuđaču da se može vrlo efikasno prilagođavati na tržištu (promenjene cene roba na tržištu, veća ili manja ponuda istih roba i druge okolnosti koje utiču na potrebu izmenjenosti elemenata datih u ponudi). S druge strane, ponuđač je u prilici da reaguje brzo i da efikasno razmatra ponudu koja mu je upućena, jer bi sa preteranim odugovlačenjem prihvatanja ponude došlo do toga da učinjena ponuda ne obavezuje ponudioca. Tako na primer, učinjena ponuda treba da bude prihvaćena u razumnom roku. S druge strane, ponuđač može da se predomisli i da opozove ponudu, istovremeno ili pre prispeća ponude.

1110 Čl. 15. i 16. Konvencije UN o ugovorima o međunarodnoj prodaji.

Shodno ovoj Konvenciji (član 16.st.2.) se predviđa da se ponuda u izvesnim slučajevima i ne može opozvati kao što je slučaj: 1) ako je u ponudi izričito naznačeno da je ona neopoziva ili na drugi način u njoj određeno da je ona neopoziva ili kada je u njoj određen rok za njeno prihvatanje i 2) kada je ponuđeni razumno verovao da je ponuda neopoziva i ponašao se saglasno tome.
Shodno Jednobraznom zakbnu o zaključenju ugovora o međunarodnoj prodaji telesnih pokretnih stvari,1111 ponuda obavezuje ponudioca od momenta kada stigne ponuđenome i ista se može opozvati samo pre nego što ponuđeni odpošalje svoje prihvatanje ili izvrši neku radnju koja je sa ovim izjednačena.

1111 Član 5. ovog zakona.

Istim se Zakonom predviđa, da ponuda koja je stigla ponuđenom može se opozvati, sem kad se opozivanje ne vrši saobrazno lojalnosti u trgovini i savesnosti ili kada je u ponudi određen rok za prihvatanje ili kad je u njoj naznačeno da je ona čvrsta ili neopoziva ponuda.

6. 6. 2. Prihvatanje ponude. - Pod prihvatom ponude podrazumeva se izjava volje od strane ponuđenog a upućena i primljena od strane ponudioca da je ponuđeni u svemu saglasan sa učinjenom ponudom.

1112 Stanković dr V. i Đorđević dr Ž. , Obligaciono pravo, Beograd, 1988, str. 216;Ristić dr Lj, ibid, str. 385.

Pri prihvatanju ovakve ponude moraju da budu ispunjeni određeni uslovi: 1) izjava o prihvatanju ponude mora u svemu da bude saobrazna, saglasna sa učinjenom ponudom. Ta saglasnost se ogleda u pogledu svih elemenata koji su dati u ponudi, jer bi se u suprotnom smatralo, neprihvatanjem bilo kojeg elementa, da je ponuda odbijena, a da je učinjena nova ponuda od strane ponuđenog, 2) ponuda je prihvaćena kad ponudilac primi izjavu ponuđepog da prihvata ponudu, 3) ponuda koja je data prisutnom licu, smatra se da je odbijena kad nije prihvaćena odmah, sem u slučaju kad iz okolnosti slučaja proizilazi da ponudenom pripada određeno vreme potrebno za razmišljanje, 4) ponuda koja je učinjena telefonom, teleprinterom, teleksom, telefaksom smatra se kao ponuda koja je učinjena prisutnom licu, 5) prihvatanje ponude koje izvršeno sa zakašnjenjem, smatra se kao nova ponuda od strane ponudenog, 6) ako je izjava o prihvatanju ponude učinjena blagovremeno, a ponudiocu stigla posle isteka roka predviđenog za prihvatanje, a ponudilac je znao ili je morao da zna da je izjava odposlata blagovremeno, smatra se da je ugovor zaključen. Smatra se da ugovor nije zaključen kad ponudilac odmah, najkasnije prvog idućeg radnog dana po prijemu izjave, ili i pre prijema izjave, a posle isteka roka za prihvatanje ponude, izvesti ponuđenog da se iz razloga njegovog zakašnjenja ne smatra vezan svojom ponudom.

Ponuda je prihvaćena i kad ponudeni pošalje stvar ili plati cenu, kao i kad učini neku drugu radnju koja se na osnovu ponude, prakse utvrđene između zainteresovanih strana ili običaja, može smatrati kao izjava o prihvatanju.

1113 Čl. 39. st. 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Prihvatanje se, u smislu našeg Zakona o obligacionim odnosima, može opozvati kad ponudilac primi izjavu o opozivanju, pre izjave o prihvatanju ili istovremeno sa njom.

1114 Član 39. st. 3. ovog Zakona.

Prihvat ponude, dakle, ne može da postoji nezavisno od ponude jer je on vezan za učinjenu ponudu. Prihvat je učinjen radi nastanka konkretnog ugovora. Što se tiče same sadržine prihvat ponude mora da bude sasvim jasan i nedvosmislen i da je učinjen u cilju zaključenja konkretnog ugovora. Njegova osnovna i bitna karakteristika je da je on po svojoj sadržini potpuno saglasan ponudi - na jasan i nedvosmislen način.

I na međunrodnom planu, u konvenciji UN o međunarodnoj prodaji robe i jednobraznom zakonu o zaključenju ugovora o međunarodnoj prodaji telesnih pokretnih stvari predviđeno je da prihvat mora da bude saglasan sa ponudom.

1115 Član 19. ove Konvencije.

1116 Član 7. ovog Zakona.

To podrazumeva (i u jednom i u drugom propisu), da prihvat ponude ne sme da sadrži ograničenja ili neke izmene. Ukoliko se to dogodi, onda se smatra da je ponuđeni učinio kontra ponudu. Međutim, član 19. navedene Konvencije UN dopušta da i odgovor na ponudu koji sadrži dopunske i različite uslove, a koji u suštini ne menja uslove ponude predstavlja prihvatanje ponude, sem kad ponudilac bez neopravdanog odlaganja stavi prigovor na razlike bilo usmeno ili o tome otpošalje pismeno. Kad ponudilac to ne učini, ugovor je zaključen prema sadržini ponude, sa izmenama koje su date u prihvatu. Istim članom 19. st. 3. navedene Konvencije UN se predviđa da dopunski ili različiti uslovi koji se odnose na cenu, kvalitet, količinu robe, mesto i vreme isporuke, obim odgovornosti jedne strane u odnosu na drugu ugovornu stranu, smatraju se da suštinski menjaju uslove ponude.

Ćutanje ponuđenoga ne znači prihvatanje ponude. Tako je predviđeno i u našem pravu.

1117 Čl. 42. st. 1. Zakon o obligacionim odnosima.

Ipak se u pravu javljaju zakonodavstva koja dozvoljavaju, pod određenim uslovima, da i ćutanje ponuđenoga se tretira kao prihvat ponude, kao na primer, zbog posebne prirode posla ili zbog okolnosti posla.

1118 Takva mogućnost je data u čl. 6. švajcarskog Zakona o obligacijama.

Prema našem pravu, ne bi imala dejstvo odredba u ponudi da će se ćutanje ponuđenog ili neko drugo njegovo propuštanje (na primer, kad on ne odbije ponudu u određenom roku ili kad poslatu stvar koja mu se nudi ne vrati u određenom roku i sl ), smatra se kao prihvatanje. Međutim, kad je ponuđeni u stalnoj poslovnoj vezi sa ponudiocem u pogledu određene robe, smatra da je prihvatio ponudu koja se odnosi na takvu robu, čak i kad istu nije odmah ili u ostavljenom roku odbio. Takode, u našem pravu je predviđeno da lice koje se ponudilo drugom licu da izvršava njegove naloge pri obavljanju određenih poslova, kao i lice u čiju poslovnu delatnost spada obavljanje takvih poslova, dužno je da izvrši dobijeni nalog iako ga nije odmah odbio. U oba ova slučaja, smatra se da je ugovor zaključen u trenutku kada je ponuda, odnosno nalog stigao ponuđenom, kada ih ovaj nije odbio.

Shodno Jednobraznom zakonu o zaključenju ugovora u međunarodnoj prodaji, ništava je svaka odredba u ponudi koja bi predvidala da ćutanje važi kao prihvat ponude.

1119 Član 3. ovog Zakona.