1. Pojam i značaj obligacionog prava. - Obligaciono pravo je deo građanskog prava koje se bavi izučavanjima obligacionih odnosa. Pored obligacionog prava, u građansko pravo spadaju još uvod u građansko pravo, stvarno pravo i nasledno pravo. Obligaciono pravo izučava obligaciono pravne odnose, tj. odnose između fizičkih ili pravnih lica po kojima neko lice je obavezno (dužno) da prema drugom licu ostvari određeno ponašanje koje je od značaja za pravo. Obligaciono pravo se bavi prometom vrednosti gde određena dobra prelaze iz imovine nekog lica u imovinu drugog lica, odnosno gde neko lice obavlja rad ili usluge za drugo lice i na taj način povećava ili održava njegovu imovinu, a sve to obavlja za nagradu ili besplatno.

86 Konstantinović dr R, Obligaciono pravo (skripta), Beograd, 1961, str. 1.

Obligaciono pravo, za razliku od stvarnog prava koje karakteriše statičnost pravnih odnosa fizičkih i pravnih subjekata prema stvarima, krasi dinamičnost ovih odnosa koji dovode do promena stanja i prometa vrednosti.

87 Ristić dr Lj, ibid, str. 299.

Obligaciono pravo se može posmatrati i kao pozitivno-pravna disciplina koja predstavlja skup pravnih normi koje regulišu obligacione odnose, a kao pravna nauka - izučava obligacione odnose i norme koje se primenjuju na ove odnose.

Obligaciono pravo proučava i obligacione odnose i norme koje regulišu te odnose, koji se zasnivaju ne samo između fizičkih lica, nego i između pravnih lica. Ona reguliše obligacione odnose čiji je predmet ekvivalentna razmena dobara, tj. promet roba i promet usluga.

Značaj obligacionog prava za odnose između fizičkih ili pravnih subjekata pri prometu roba i usluga je od nesumnjive važnosti, jer se nikakav promet roba i usluga ne bi mogao odvijati bez postojanja ovog prava.

2. Izvori obligacionog prava. - Najvažniji izvor obligacionog prava je Zakon o obligacionim odnosima.

88 Isti Zakon je objavljen u "Službenom listu SFRJ", br. 29/78, a stupio je na snagu 1. oktobra 1978. godine. Ovaj Zakon je imao i niz izmena i dopuna, kao što su: izmene i dopune u "Službenom listu SFRJ", br. 39/85, 45/89, 57/89 i izmene i dopune u "Službenom listu SRJ", br. 31/93

Sa usvajanjem,ovog Zakona o obligacionim odnosima, celokupna materija koja se odnosi na obligacione odnose regulisana je na jedinstven način.

89 Pre stupanja na snagu ovog zakona, paralelno su bila dva pravna režima, jedan koji se odnosio na odnose između pojedinaca i društvenih pravnih lica, a drugi koji su se odnosili na pravna lica.

Zakon o obligacionim odnosima ima 1109. članova. Sama ta činjenica ukazuje da je ovaj Zakon detaljno regulisao obligaciono-pravne odnose, obuhvatajući ne samo obligaciono-pravne odnose između fizičkih lica, nego i obligaciono-pravne odnose u privredi. Potrebno je istaći da je ovaj Zakon podeljen na četiri dela. Prvi deo sadrži osnovna načela obligacionog prava, kao i odredbe o nastanku obaveza. U tom delu, regulisani su i izvori obligacija, posebno odredbe o ugovoru, naknadi štete, sticanju bez osnova, poslovodstvu bez naloga, jednostranoj izjavi volje, kao i o pitanjima dejstva obaveza i prestanku obaveza, raznim vrstama obaveza i promeni dužnika i poverilaca.

Drugim delom Zakona o obligacionim odnosima, regulisani su pojedini ugovori koji se u teoriji prava nazivaju "imenovanim ugovorima" kao što su prodaja, razmena, zajam, zakup, ugovor o delu, ostava, građenje, prevoz i dr. Tu su, u ovom delu Zakona, uređeni i imenovani ugovori koji su karakteristični za privrednopravni promet, kao što su: uskladištenje, komision, otpremanje, trgovinsko zastupanje, posredovanje, licenca, osiguranje, turistički ugovori, kao i niz bankarskih poslova (ugovora), kao što su: bankarski depoziti, tekući računi, ugovori o sefu i kreditu, akreditiv i bankarska garancija.

U trećem delu Zakona o obligacionim odnosima, predviđene su norme koje se odnose na primenu merodavnog prava, u slučaju sukoba republičkih zakona.

Četvrti deo Zakona o obligacionim odnosima, sadrži prelazne i završne odredbe koje se posebno odnose na važenje i primenu Opštih uzansi za promet robom, kao i primenu običaja i ovog zakona i prestanku važenja drugih propisa.

Pored napred navedenog Zakona o obligacionim odnosima i dalje se, a na bazi ovog Zakona, kao izvor prava mogu se pojavljivati i Opšte uzanse za promet robom koje je usvojio Plenum glavne državne arbitraže, kao i primena niza posebnih uzansi.

90 "Službeni list FNRJ", br. 16/54.

91 O posebnim uzansama biće više reči u delu Izvori privrednog prava
Članom 1107. Zakona o obligacionim odnosima, predviđena je primena Opštih ili posebnih uzansi kada su strane ugovornice ugovorile primenu istih, kao i u slučaju onih pitanja koja nisu regulisana Zakonom o obligacionim odnosima. Na taj način, Opšte ili posebne uzanse i dalje postaju indirektan izvor prava (u pitanjima koja nisu regulisana Zakonom o obligacionim odnosima, kao i u slučaju, kada su strane ugovornice izričito ugovorile primenu uzansi, odnosno trgovinskih poslovnih običaja).

U izvore obligacionog prava, mogu se ubrojati i običaji koji se javljaju u robnom prometu i koji su postali opšte prihvaćeni. Zakonodavac, u navedenom Zakonu o obligacionim odnosima, često upućuje na primenu dobrih poslovnih običaja. Tako se i u članu 21. ovog Zakona, upućuje na primenu dobrih poslovnih običaja, gde su strane u obligacionim odnosima dužne, da u pravnom prometu postupaju, u skladu sa dobrim poslovnim običajima. Ovim članom istog Zakona se, takođe, upućuje i na primenu uzansi, kada su strane u obligacionim odnosima ugovorile njihovu primenu ili iz okolnosti slučaja proizilazi da su njihovu primenu htele.

Pored Zakona o obligacionim odnosima mogu se istaći i drugi zakoni koji se javljaju kao izvor obligacionog prava, kao što su mnogi Zakoni o ugovorima o prevozu iz oblasti pojedinih vidova saobraćaja (drumski, železnički, vazdušni, pomorski), zakon o čeku, Zakon o menici, zakon o hartijama od vrednosti.

92 O njima će biti više reči u delu privrednog prava, posebno u delu "Ugovori u privredi" i "Hartije od vrednosti"

3. OSNOVNA NAČELA OBLIGACIONOG PRAVA
 Zakon o obligacionim odnosima u opštem delu utvrđuje i osnovna načela na kojima se zasnivaju obligacioni odnosi. Između ostalih, ovaj Zakon utvrđuje sledeća osnovna načela: 1) načelo slobode uređivanja obligacionih odnosa; 2) načelo ravnopravnosti strana; 3) načelo savesnosti i poštenja; 4) načelo zabrane zloupotrebe prava; 5) načelo zabrane stvaranja i korišćenja monopolskog položaja; 6) načelo jednake vrednosti, davanja; 7) načelo zabrane prouzrokovanja štete; 8) načelo dužnosti ispunjenja obaveza; 9) načelo postupanja sa pažnjom "dobrog privrednika" ("dobrog domaćina"); 10) načelo rešavanja sporova na miran način; 11) načelo dispozitivnosti normi Zakona o obligacionim pdnosima i dr.

1) Načelo slobode uređivanja obligacionih odnosa. - Ovo načelo podrazumeva, da su strane u obligacionim odnosima slobodne pri uređivanju obligacionih odnosa. Međutim, ta sloboda ugovaranja nije u obligaciono-pravnim odnosima apsolutna. Ista se ponekad ograničava imperativnim propisima, javnim poretkom i dobrim običajima. Ponekad se može ograničiti i "javnim moralom" kao i moralom određenog društva. Dakle, obligaciono-pravni odnosi ne mogu biti zasnovani suprotno imperativnim propisima, propisima koje ustanovljava javni poredak i dobri običaji.

Ova sloboda ugovaranja koja je u zakonu određena kao autonomija volje ugovornih strana sastoji se u tome što su ugovorne strane slobodne pri izboru ugovornog partnera sa kojim će da zaključe određeni ugovor, kao i u pogledu izbora vrste i sadržine ugovora. Međutim, kao što je istaknuto u samom Zakonu, ova autonomija volje često je ograničena prinudnim propisima, javnim poretkom i dobrim običajima.

2) Načelo ravnopravnosti strana u obligacionim odnosima. - U skladu sa članom 11. Zakona o obligacionim odnosima predviđeno je da su strane u obligacionim odnosima ravnopravne, tj. da iste imaju ravnopravni položaj bez obzira na njihov ekonomski položaj ili ekonomsko - pravni status. Međutim, u pravnom prometu, vrlo često, ova ravnopravnost subjekata u obligaciono-pravnim odnosima može da bude i negirana od strane ekonomski jačeg subjekta koji u praksi često "diktiraju" uslove poslovanja i ekonomski slabijem partneru nameću svoje uslove.

93 Detaljnije o ovome u delu ugovori u privrednom pravu.  

3) Načelo savesnosti i poštenja. - Zakon o obligacionim odnosima nalaže strankama u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa, da su dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja.

94 Član 12. ovog Zakona

Ovo načelo je i moralng karaktera, gde su strane, učesnici obligacionih odnosa, obvezani na moralno ponašanje u zasnivanju i izvršavanju mnogih obligacionih odnosa. Dakle, ona je vezana za moralnu svest subjekata da se ponašaju onako kako to i društvo određuje da je "dobro" da se ponašaju ili da je određeno ponašanje nemoralno, odnosno da je rđavo da se subjekti u obligacionom odnosu tako ponašaju.

4) Načelo zabrane zloupotrebe prava. - Zakonom o obligaciopim odnosima zabranjeno je vršenje prava iz obligacionih odnosa protivno cilju zbog kojeg je ono zakonom ustanovljeno ili priznato.

5) Načelo zabrane stvaranja i iskorišćavanja monopolskog položaja. - Pri zasnivanju obligacionih odnosa strane ne mogu ustanovljavati prava i obaveze kojima se na bilo koji način stvara ili iskorišćava monopolski položaj na tržištu. Ni jedan subjekt u pravu, u skladu sa ovim načelom, ne može na jedinstvenom jugoslovenskom tržištu stvarati, odnosno iskorišćavati monopolski položaj. To je i u skladu sa Antimonopolskim zakonom.

95 Isti je objavljen u "Službenom listu SRJ", br. 29/96 i o njemu će detaljnije biti reči u delu privrednog prava.

6) Načelo jednake vrednosti davanja. - Ovo načelo u obligacionim odnosima se može nazvati i načelom ekvivalentnosti uzajamnih davanja. Ono označava da su subjekti učesnici u zasnivanju dvostranih ugovora, dužni da jedan drugom daju ekvivalentnu protivvrednost, odnosno vrednost jednakih uzajamnih davanja kao svoju ugovornu obavezu. Kada bi ovaj princip bio u većoj meri poremećen, zakonom su predviđene mere i instrumenti koji imaju za cilj uspostavljanje ravnoteže u ovom pogledu, bilo ništenjem ili raskidom ugovora.

Između određenih subjekata, kao ugovornih strana u dvostranim ugovorima, može da dođe do očigledne nesrazmere u njihovim obavezama prilikom zaključenja ugovora. U tim situacijama, Zakon o obligacionim odnosima predviđa poznati institut "prekomernog oštećenja"(laesio enormis) i predviđa da oštećena strana može da zahteva poništavanje ovakvog ugovora, kad za pravu vrednost u momentu zaključenja ona nije znala niti je mogla da zna. Ranije važećim propisima, bilo je potrebno, da je do oštećenja došlo "preko polovine", pa da se zahteva primena ovog instituta. Sa stupanjem na snagu Zakona o obligacionim odnosima potrebno je da postoji "očigledna nesrazmera" u davanjima, što predstavlja faktičko pitanje koje u svakom konkretnom slučaju utvrđuje sud.

Zakon o obligacionim odnosima predviđa i posebnu primenu instituta, kad posle zaključenja ugovora nastupe takve okolnosti koje jednoj ugovornoj strani otežavaju ispunjenje obaveze ili ne može da se ostvari svrha ugovora. To je institut raskida ili izmene ugovora zbog promenjenih okolnosti. Svrha raskida ugovora ili izmene ugovora zbog promenjenih okolnosti je da se uspostavi ravnoteža u davanjima ugovornih strana zbog poremećenih okolnosti, odnosno da se raskine ugovor zbog štete koju bi trpela jedna ugovorna strana, a koja nije nastala njenom krivicom.

7) Načelo zabrane prouzrokovanja štete. - Ovim načelom se predviđa, da je svako du žan da se uzdrži od postupka kojim se može drugom prouzrokovati šteta.

96 Član 16. Zakona o obligacionim odnosima

8) Načelo dužnosti ispunjenja obaveza. - Strane u obligacionom odnosu su dužne da izvrše svoju obavezu i odgovorne su za njeno ispunjenje. Obaveza se može ugastiti samo saglasnošću volja strana u obligacionom odnosu ili na osnovu zakona.

9) Načelo postupanja sa pažnjom - "dobrog privrednika" ("dobrog domaćina"). - U skladu sa ovim načelom, učesnici u obligacionim odnosima su dužni da pri izvršavanju svojih obaveza postupaju sa pažnjom koja se u pravnom prometu zahteva u odgovarajućoj vrsti obligacionih odnosa (pažnja dobrog privrednika, dobrog domaćina).

Strane u obligacionom odnosu su dužne da pri izvršavanju obaveza iz svoje profesionalne delatnosti postupaju sa povećanom pažnjom, a prema pravilima struke i običajima j (sa pažnjom dobrog stručnjaka). Zakon o obligacionim odnosima posebno nalaže stranama, u obligacionom odnosu, da su dužne da pri ostvarivanju svoga prava uzdrže od postupka kojim bi se otežalo izvršenje obaveze drugog učesnika.

97 Član 18. Zakona o obligacionim odnosima. 

10) Načelo rešavanja sporova na miran način. - Strane u obligacionom odnosu moraju nastojati da sporove rešavaju usaglašavanjem, posredovanjem ili na drugi miran način.

98 Član 19. Zakona o obligacionim odnosima.

11) Načelo dispozitivnosti normi Zakona o obligacionim odnosima. - Ovo načelo omogućava stranama, učesnicima obligacionih odnosa da iste mogu urediti i drugačije nego što je u Zakonu o obligacionim odnosima određeno, pod uslovom da iz pojedinih odredbi ovog  Zakona ili iz njeng smisla proizilazi što drugačije.

4. NASTANAK OBAVEZE
U skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima, obaveze obligacionog karaktera mogu nastati na više načina. Osnovi iz kojeg proističe obaveza, nazivaju se i izvorom obligacioje. U našem pravu, a prema Zakonu o obligacionim odnosima, obaveze mogu nastati iz: ugovora, prouzrokovanja štete, sticanja bez osnova, poslovodstva bez naloga i jednostrane izjave volje. Obligacije koje nastaju iz ugovora i prouzrokovanja štete, smatraju se kao obligacije koje nastaju saglasno delovanju zakona vrednosti, a druge obligacije nastaju zbog povrede zakona vrednosti. 

5. POJAM OBLIGACIJA

Obligacija se u pravu obično smatra kao imovinsko-pravni odnos koji nastaje između dva ili više lica, na osnovu kojeg jedno lice (poverilac) ima pravo da od drugog lica (dužnika) zahteva da ovaj nešto učini, izvrši određenu radnju, odnosno da se uzdrži od neke činidbe što bi inače ovaj imao pravo da u drugim okolnostima učini, a s druge strane, dužnik se obavezuje da izvrši određenu činidbu, odnosno uzdrži od određene činidbe koju bi u drugim okolnostima imao pravo da učini.

Lice koje iz ovakvog imovinsko-pravnog, obligacionog odnosa nešto potražuje, naziva se poverilac (creditor), a drugo lice koje je obavezno da učini neku činidbu odnosno da se od nje uzdrži na koju bi inače, u drugim okolnostima, imao pravo da istu učini, naziva se dužnik (debitor).

Obligacija, dakle, predstavlja imovinskopravni odnos koja se uvek sastoji iz prava poverioca na određenu činidbu i obaveze dužnika na izvesno činjenje ili uzdržavanje od nekog činjenja. Kako poverilac ima pravo da od dužnika zahteva da nešto učini, odnosno traži da izvrši, to se ovo njegovo pravo i naziva tražbinom. Iz tih razloga se i obligaciono pravo naziva i tražbeno pravo. Dužnik, kao druga strana u ovom pravnom odnosu, ima obavezu, odnosno dug da izvrši tražbinu poverioca. Kako se ovde radi o obligaciji, odnosno obavezi, ovo pravo se naziva i obligacionim, odnosno obveznim pravom.

Tražbina i dug kod obligacije se posmatraju kao jedinstvena celina, odnosno tražbina ne može postojati ako nema duga i obrnuto, ne može da se duguje kada nema potraživanja.

6. Karakteristike obligacionog odnosa

Kao karakteristike obligacionog odnosa, javljaju se, najčešće sledeće: a) da je obligacija pravni odnos između određenih lica, poverioca i dužnika, b) da je obligacija pravni odnos, sa određenom sadržinom i v) da je obligacioni odnos relativnog karaktera.

a) Obligacijaje pravni odnos između određenih lica. - Kao bitna karakteristika obligacionog odnosa, je i ta, da je obligacija pravni odnos između lica, odnosno između poverioca i dužnika, gde poverilac kao ovlašćeno lice ima pravo da zahteva od dužnika da izvrši određenu radnju ili da se uzdrži od radnje koju bi inače ovaj imao pravo da učini. Dakle, poverilac (creditor) ima pravo da zahteva određeno ponašanje ili neko ispunjenje obaveze, neko činjenje ili uzdržavanje od činjenja od strane dužnika (debitora). Ukoliko dužnik ne izvrši ovakvu obavezu, odnosno radnju ili činidbu (bilo aktivnu ili pasivnu - da čini ili se uzdrži od činjenja, poverilac je u mogućnosti da prinudnim putem zahteva izvršenje ovakve činidbe, odnosno da od suda traži da se ovakva činidba ispuni. U obligaciono pravnom odnosu su predviđene sankcije, tj. prinudna zaštita putem suda, ukoliko dužnik neće određenu činidbu da izvrši.

Dakle, u obligaciono-pravnom odnosu, subjekti ovog odnosa su poverilac i dužnik, s tim što se poverilac u istom pojavljuje kao aktivno lice (koje nešto traži i zahteva), dok je dužnik pasivno lice (koje treba da izvrši određenu činidbu, određenu radnju ili da se uzdrži od izvršenja odredene radnje).

b) Obligacijaje pravni odnos sa određenom sadržinom. - U ovom slučaju, sadržinu obligacije predstavlja sve ono što dužnik čini ili što ne čini, odnosno uzdržava se od činjenja u odnosu prema poveriocu. Dakle, sadržinu obligacije određuje konkretno ponašanje od strane dužnika. Sadržina obligacije naziva se i prestacijom, s tim što se izraz "prestacija" može upotrebljavati i u širem smislu reči. Pod prestacijom, u užem smislu reči, podrazumeva se konkretno ponašanje dužnika, njegovo činjenje ili ne činjenje, da bi se ostvario cilj obligacije i postigla korist koju od nje očekuje poverilac. Pod prestacijom, u širem smislu reči, se podrazumeva cilj, odnosno rezultat dužnikovog ponašanja kojim se zadovoljava neki konkretni interes poverioca.

Kada je dužnik obavezan da poveriocu nešto učini, onda je takva njegova radnja i pozitivna, odnosno naziva se i obligacija pozitivnom ili aktivnom obligacijom. Međutim, kada je dužnik obavezan da se prema poveriocu uzdrži od neke radnje ili činidbe, onda se takva radnja i sadržina obligacije naziva negativnom, odnosno pasivnom. Tako na primer, obaveza kupca da plati cenu ili obaveza lica koje je primilo novac na zajam da zajmodavcu vrati primljeni novac, spadaju u pozitivne obligacije, jer se iste izvršavaju pozitivnim radnjama dužnika prema poveriocu. Nasuprot ovim, kod negativnih obligacija se ispoljava pasivno držanje dužnika, gde se dužnik uzdržava (apstinira) da nešto učini što bi mogao da čini, kao na primer, on se obavezuje da neće u svojoj kući svirati na klaviru, da na konkretnom imanju neće podizati kuću i dr.

v) Obligacioni odnos je odnos relativnog karaktera. - Ovo iz razloga, jer isti odnos dejstvuje samo između poverioca i dužnika, tj. nema dejstva prema trećim licima. Obligacioni odnos deluje kao relativan odnos samo između lica poverioca i dužnika (inter partes). Za razliku od obligacionih odnosa, stvarno-pravni odnosi dejstvuju prema svim licima (erga omnes), tj. ona su apsolutnog karaktera.

Obligaciona prava su relativna prava jer deluju između poverioca i dužnika, a stvarna prava koja imaju za predmet određenu stvar, deluju kao apsolutna prava prema svim licima. Obligaciona, tražbena prava imaju za predmet određeno ponašanje određenih lica (poverioca da nešto zahteva od dužnika i dužnika da izvrši obavezu, putem činjenja ili ne činjenja prema poveriocu).

Kao što smo napred istakli, bitna karakteristika obligacionih odnosa kao relativno pravnih odnosa je određeno ponašanje poverioca i dužnika, dok su stvarnopravni odnosi, odnosi u vezi sa stvarima i ona su kao apsolutna prava sa dejstvom i prema trećim licima.

Obligacioni odnosi se zasnivaju u cilju ostvarenja određenog prava i isti se javljaju često u prometu prava, u vezi sa robom i uslugama i po pravilu, kratko traju.

7. Obligacione radnje
Kao što smo napred istakli, za obligacione odnose karakteristične su i obligacione radnje. Tako poverilac u obligacionom odnosu od dužnika traži određeno ponašanje, a obaveza je dužnika da i učini zahtevano ponašanje, odnosno da se uzdrži od nekog činjenja. Prava i obaveze subjekata obligacije čine sadržaj obligacije. Ponašanje dužnika koje je on obavezan da ostvari po određenoj obligaciji, naziva se obligacionom radnjom ili činidbom. Obligaciona radnja ili činidba predstavlja predmet obligacije. Ona se, kao što smo napred naveli, u pravnoj terminologiji označava i prestacijom. Obligacione radnje ili činidbe koje dužnik treba u obligaciji da uradi, mogu se sastojati u davanju (dare), činjenju (facere), nečinjenju (non facere), kao i u trpljenju. Kada se dužnikove radnje sastoje u davanju i činjenju, onda su to pozitivne radnje, a kada je ovaj nešto dužan da propusti ili ne učini ili trpi, nazivaju se negativnim radnjama.  

-Svojstva obligacione radnje. - Predmet obligacionog odnosa može da bude samo radnja koja nije zabranjena zakonom ili drugim propisima, koja je imovinskog karaktera, određena ili odrediva, moguća i dopuštena.
Imovinski karakter obligacije, podrazumeva da svaka obligacija mora da ima neposredno ili posredno imovinski karakter. To bliže znači, da ista mora da služi direktno u ostvarenju nekog imovinskog interesa poverioca i dužnika ili oba ova subjekta ili da se posrednim putem odražava na imovinu (korišćenje ili čuvanje stvari, činjenje raznih usluga i dr.).

Zakonski i drugi propisi predviđaju da se obligacione radnje javljaju kao određene ili odredive činidbe. Činidba ili radnja se smatra određenom ili odredivom kada se može pouzdano utvrditi šta je dužnik obavezan (da učini ili ne učini). Osim toga, da bi neka određena radnja ili činidba bila predmet obligacionog odnosa, potrebno je da je ona moguća. Ovo iz razloga što se u pravu neki subjekt ne može obavezivati na nešto što je nemoguće učiniti. Ta nemogućnost činidbe može da bude objektivnog ili subjektivnog karaktera. Radnja je objektivno nemoguća kad je niko ne može izvršiti, tj. da ni jedno lice nije u mogućnosti da je izvrši (na primer, ugovorna obaveza da napravi perpetum mobile). Činidba je subjektivno nemoguća kad istu ne može da izvrši samo određeni subjekt, dok takvu činidbu, na primer, može da izvrši neko drugi (na primer, neko se obaveže da napravi određenu skulpturu ali to ne ume). Kada je radnja objektivno nemoguća, onda posledica i ne nastupa. Međutim, kada je subjektivno radnja nemoguća, tada je obvezani subjekt (koji se na takvu radnju obavezao) dužan da naknadi drugoj strani štetu.

Pored moguće činidbe za svojstvo obligacione radnje, zahteva se da je činidba i dopuštena. Pod dopuštenom činidbom, smatra se ona činidba koja nije protivna zakonu ili moralim shvatanjima društva.

8. Vrste obligacije
Postoji više vrsta, odnosno klasifikacija podela obligacija. Tako se ova podela obligacija vrši prema više kriterijuma i ona je vrlo često različita od autora do autora.

99 O tome bliže Perović dr S, Obligaciono pravo, Beograd, 1990, str. 78-140; Radišić dr J, Obligaciono pravo, Beograd, 1988, str. 35-45; Ristić dr Lj, ibid, str. 312-316; Konstantinović dr M, ibid, str. 5- 10. 

1) Pozitivne i negativne obligacije. - Ova podela obligacija, učinjena je prema predmetu, gde se pozitivnim obligacijama smatraju one obligacije koje se odnose na određeno činjenje ili davanje, a negativnim se smatraju one koje se odnose na određeno nečinjenje ili uzdržavanje od činjenja. Predmet ovih obligacija je davanje i činjenje (pozitivne obligacije), odnosno nečinjenje i nedavanje, uzdržavanje od činjenja (negativne obligacije). Tako na primer, kod pozitivnih obligacija dužnik je u obavezi da izvrši određenu radnju u korist poverioca, na primer, da obavi prevoz, da sašije odelo i sl. Kod negativnih obligacija je nužno uzdržavanje i nedavanje od onih radnji i činjenja koje su inače dopuštene. Negativna obligacija, na primer, bila bi, u slučaju, da se određeni muzičar uzdržava da ne vežba u određeno vreme i sl.

2) Civilne i naturalne (prirodne) obligacije. - Ova podela obligacija učinjena prema karakteru sankcija. Tako civilne obligacije poseduju uvek moć sudskog prinudnog izvršenja, odnosno poverilac ima uvek mogućnosti da podigne tužbu kod suda i ostvari svoje pravo pod pretnjom prinudnog izvršenja nad imovinom dužnika. Međutim, kod naturalnih (prirodnih) obligacija ne postoji sudsko prinudno izvršenje, ali kad dužnik izvrši svojom voljom istu obligaciju, ne može se pozivati na isplatu nedugovanog i zahtevati povraćaj duga.

Zakon o obligacionim odnosima nema opštih odredbi o naturalnim obligacijama, ali ih pominje, na primer, kod zastarelosti, gde prestaje pravo zahtevanja ispunjenja obaveze, pa izvršenje takve obligacije od strane dužnika predstavlja prirodnu obligaciju, koja se ne može sudskim putem izvršiti pod pretnjom prinude, već dobrovoljno od strane dužnika. Međutim, kada dužnik istu izvrši, ne može zahtevati povraćaj isplaćenog zbog zastarelosti. Na taj način, zastarela obligacija postaje neka vrsta moralne obligacije, tzv. duga časti i ako dužnik ispuni ovakvu obavezu, on nema pravo da zahteva da mu se povrati ono što je dao, čak i pod uslovom da nije znao da je obaveza zastarela.

100 Član 367. Zakona o obligacionim odnosima

3) Obligacije rezultata (cilja) i obligacije sredstava. – I ova podela obligacija, izvršena je prema predmetu, gde se izvršenjem prestacije postiže određeni efekat, rezultat, cilj zbog, čega je obligacija i nastala. Tako na primer, kad dužnik izvrši svoju obavezu, odnosno ostvari taj cilj, smatra se da je obligacija ispunjena i obrnuto, kad dužnik ne ispuni svoj cilj, i odnosno ne izvrši obavezu, obligacija nije ni ispunjena. Mnoge obligacije u pravu, pripadaju ovoj kategoriji, kao na primer, obaveza vozara da preveze stvari, obaveza zakupca da posle zakupnog roka povrati stvar i dr.

Za razliku od ovih obligacija, postoje i obligacije sredstava, kojih se izvršenjem prestacije ne mora postići i krajnji rezultat za poverioca. Tako na primer, kod ovih obligacija dužnik se obavezuje da izvrši određenu radnju, bez obzira da li se sa njenim ostvarenjem realizuje određeni cilj obligacije, odnosno dužnik se obavezuje samo na preduzimanje odgovarajućih sredstava (iz kojih razloga iste obligacije ovako i nazivaju), gde on ista sredstva mora da preduzme sa dužnom pažnjom, odnosno prema pravilima odgovarajuće struke. Kad dužnik tako ne postupi, smatra se da i obligacija nije izvršena.

101 Perović dr S, ibid, str. 92.

4) Novčane inenovčane obligacije. - Takođe i ova podela obligacija, izvršena je prema predmetu, odnosno da li je predmet obligacije određena suma novca ili neki drugi akt. Tako na primer, kada je predmet obligacije predaja sume novca, onda se radi o novčanoj obligaciji, ali postoje i nenovčane obligacije gde je predmet davanja određena činidba ili uzdržavanje od određene činidbe.

102 Stanković dr M, Poslovi robnog prometa, Beograd, 1985, str. 3 i 4.
Međutim, i ove nenovčane obligacije se "u krajnjoj liniji mogu novčano izraziti",odnosno "mogu svesti na novac kao sveopšti ekvivalent".

103 Stanković dr M, ibid, str. 3.

104 Perović dr S, ibid, str. 94.

Potrebno je istaći da se kod novčanih obligacija, činjenje sastoji u neposrednom davanju sume novca, a nenovčane nemaju za direktno davanje sumu novca već se indirektno, posredno mogu novčano izraziti. Primer nenovčane obligacije bio bi, na primer, šivenje odela od strane majstora, kao dužnika ili da dužnik naslika određenu sliku i dr. Dakle, sve nenovčane obligacije ipak se mogu novčano izraziti i imaju svoj određeni ekvivalent u novcu. 

105 Stanković dr M, ibid, str. 3.

5) Trenutne i trajne obligacije. - Ova podela obligacija učinjena je prema načinu i vremenu ispunjenja iste, odnosno da li je ispunjenje obligacije iz jednog akta davanja, uzdržavanja koji se ostvaruje odjednom ili iz više akata ili kontinuiranih davanja odnosno uzdržavanja. Iz toga proizilazi, da bi bila trenutna ona obligacija koja bi se mogla ostvariti odjednom (kao na primer, isplata kupovne cene odjednom, isplata vozarine odjednom, predaja stvari i sl.).

Trajna obligacija bi se izvršavala u više navrata u pojedinim obrocima, delovima, kao na primer, predaja svakoga meseca od 1-og do 5.-og u mesecu - ugovorene zakupnine, isplata kupovne cene u više rata i sl.

U nekim slučajevima, jedna ista obligacija može u nekoj prilici biti trajn, a u nekoj trenutna. To zavisi od same volje ugovornih strana ili od prirode stvari i prirode obligacionog odnosa (kao naprimer, obaveze zakupodavca da održava stvar u ugovorenom stanju za vreme zakupa, obaveze doživotnog izdržavanja i sl.). Obligacije koje se izvršavaju nečinjenjem ili uzdržavanjem (negativne obligacije) u većini slučajeva su trajne obligacije, a obligacije činjenja i davanja (koje su pozitivne obligacije) su po pravilu trajne ili trenutne (zavisno od volje stranaka i prirode obligacionog odnosa).

6) Individualne i generične obligacije. - Ova podela obligacija je učinjena prema određenosti i množini predmeta. Tako se individualnim obligacijama smatraju one obligacije kod kojih je predaja, davanje, činjenje ili uzdržavanje od činjenja tačno odredena. Kod ovih obligacija dužnik duguje samo onaj predmet koji je potpuno i nedvosmisleno određen i kojim se vrši ispunjenje obligacija. Tako da, ukoliko predmet obligacije propadne, kao na primer usled više sile, tada se dužnik oslobađa obaveze.

106 Još je u rimskom pravu bilo poznato pravilo, da se dužnik individualno određene stvari oslobađa obaveze sa njenom propašću ("Debitor rei certae rei interitu liberatur", )

Generične obligacije su one obligacije kod kojih je predaja stvari, odnosno činjenje ili uzdržavanje određeno prema rodu ili vrsti. Ova obligacija se ispunjava preduzimanjem radnji iz okvira odgovarajućeg roda ili vrste stvari, prema izboru dužnika. Dakle, dužnik duguje određene stvari iz određenog roda i ispunjava obligaciju predajom određene stvari i količine iz toga roda (na primer, dugovanje određene količine kukuruza, određene vrste i određenog roda i sl. ). Takođe, je u rimskom pravu bilo poznato da - "rod nikada ne propada" - ("Genus non perire censetur").

7) Kumulativne, alternativne i fakultativne obligacije. –I ova podela obligacija je učinjena prema određenosti i množini predmeta. Kumulativne obligacije su takve obligacije kod kojih postoji dva ili više predmeta, a potrebno je izvršiti predaju svih tih predmeta da bi se dugovanje namirilo. Kod ovih obligacija potrebno je, dakle, da se izvrši predaja svih predmeta koji se moraju odjednom izvršiti da bi se moglo smatrati da je dužnik ispunio svoju obavezu. U slučaju da jedan od više predmeta propadne (kao na primer u slučaju više sile), dužnik duguje ostatak, kad za to ima interes poverilac.

Alternativna obligacija je takav oblik obligacije kod kojih postoje dva ili više predmeta, ali se obligacija izvršava sa isplatom, odnosno izvršenjem jednog od tih predmeta. Dakle, alternativna obligacija se gasi kad dužnik izvrši po svom izboru isplatu ili izvršenje jednog predmeta - od više njih.

Alternativnu obligaciju treba razlikovati od kumulativnih obligacija kod kojih se duguju dva ili više predmeta, ali se ista gasi tek kada se ispune svi predmeti. Međutim, kao što smo napred istakli, kod alternativne obligacije ista se gasi ispunjenjem samo jednog od dva ili više predmeta. Znači, alternativna obligacija se ispunjava ispunjenjem jednog od više dugovanih predmeta, odnosno jedne od više dugovanih radnji, gde pravo izbora, ako što nije drukčije predviđeno, pripada dužniku. To svoje pravo, dužnik može prepustiti poveriocu ili trećem licu, kad je to izraz volje stranaka.

107 Perović dr S, ibid, str. 113. 

Fakultativne obligacije su takve obligacije gde se duguje određeni predmet, ali se dužnik oslobađa obaveze predajući neki drugi predmet. Kod ovih obligacija se duguje tačno određeni predmet, ali dužnik je ovlašćen da može da ispuni obligaciju i sa nekim drugim predmetom (koji je određen zakonom, ugovorom ili izjavom volje). Poverilac, kod ove obligacije može zahtevati od dužnika samo dugovani predmet, a ne i onaj drugi kojim dužnik može ispuniti obligaciju. Zbog ovog prava koje dužnik ima da može da bira jedan od dva predmeta, sa kojim će da izvrši obavezu, ova se obligacija nazifa fakultativnom.

Fakultativna obligacija se razlikuje od alternativne, kod koje poverilac nema pravo izbora, jer se duguje, odnosno potražuje konkretan predmet, ali se kod fakultativne obligacije dužnik može osloboditi svoje obaveze ne samo predajom dugovanog već i nekog drugog predmeta. To pravo izbora ima dužnik kod alternativne obligacije.

8) Deljive i nedeljive obligacije. - Ova podela obligacija, učinjena je prema deljivosti predmeta i množini subjekata. Tako se deljivim obligacijama smatraju one obligacije kod kojih se predmet obligacije može podeliti i izvršiti u delovima, a da se ne izmeni suština, niti što izgubi od svoje vrednosti. Kod ove deljive obligacije se mogućnost izvršenja, odnosno predaja dugovane stvari može učiniti u delovima ili izvršenja radnji činjenja u pojedinim aktima.

Deljiva obligacija sa više poverilaca naziva se aktivnom, a sa više dužnika pasivnom deljivom obligacijom. Kod aktivne deljive obligacije svako od poverilaca ima pravo da zahteva svoj deo potraživanja. Kada nije u napred iznetoj situaciji, što drukčije predviđeno, celo potraživanje se deli na alikvotne (jednake) delove. Kod pasivne deljive obligacije, obaveza se deli među dužnicima, takođe, na alikvotne(jednake) delove, gde svaki od dužnika odgovara za svoj deo obaveze. Na ovakav način shvaćene deljive obligacije, nazivaju se i zajedničkim obligacijama.

108 Konstatinović dr M, Obligaciono pravo (skripta), Beograd, 1957, str.28.

Nedeljive obligacije, za razliku od deljivih, predstavljaju one obligacije gde se predmet obligacije ne može podeliti i izvršiti u više navrata, više istovrsnih delova, a da se time ne smanji njegova vrednost, odnosno ne izmeni njegova suština (primer nedeljive obligacije bi bila predaja poveriocu određene knjige, žive životinje i sl.). Kod ovih nedeljivih obligacija karakteristično je dakle, da nije moguće izvršiti deljenje predmeta u smislu više samostalnih delova, odnosno ista se ne može delimično ispuniti već samo u celini.

9) Solidarne obligacije. - Solidarne obligacije predstavljaju takve obligacije gde po stoji više dužnika ili poverilaca i kod kojih je svaki dužnik u obavezi da ispuni ceo dug, odnosno gde je svaki poverilac ovlašćen da zahteva isplatu celokupnog duga, i gde jedan dužnik ispunjenjem duga, oslobađa ostale dužnik za ispunjenje svoje obaveze prema poveriocu, kao i kada jedan poverilac naplati celokupno potraživanje - prestaje pravo ostalih poverioca da zahtevaju ispunjenje obligacija. Karakteristično je kod ovih solidarnih obligacija da se iste nazivaju pasivnom solidanošću (kad u obligaciji ima više dužnika, a samo jedan poverilac), odnosno aktivnom solidarnom obligacijom (kad ima više poverilaca, a samo jedan dužnik). Postoji mogućnost da ista obligacija bude istovremeno i aktivna i pasivna, tj. da i na jednoj i drugoj strani (poverilačkoj i dužničkoj) bude više subjekata.

-Pasivne solidarne obligacije. - Pasivne solidarne obligacije su one obligacije gde postoji više dužika i gde svaki dužnik odgovara poveriocu za celokupnu obavezu i gde poverilac može po svojoj volji i nahođenju zahtevati ispunjenje obligacije od bilo kojeg dužnika sve dok obaveza ne bude u celini ispunjena. Kad jedan dužnik ispuni obavezu, obligacija prestaje i drugi se dužnici oslobađaju svojih obaveza prema poveriocu. Poverilac može po svom izboru da zahteva od svih solidarnih dužnika (ili samo od jednog) izvršenje obaveza. Na osnovu iznetog, može se zaključit, da solidarni dužnici iz određene obligacije su obavezni i odgovorni za ispunjenje obligacija - "svi za jednoga i jedan za sve". Poverilac je dužan da primi ispunjenje cele obaveze od bilo kojega dužnika. Solidarni dužnici se oslobađaju obaveze ispunjenjem jednoga od njih ili od strane svih dužnika. U slučaju da jedan dužnik ispuni celu obavezu na njega prelaze poveriočeva prava prema ostalim dužnicima do visine iznosa kojeg je on poveriocu izmirio, tj. isti dužnik ima pravo zahtevati od ostalih dužnika, isplatu onih delova na koje su oni bili obavezni.

-Aktivne solidarne obligacije. - Aktivne solidarne obligacije podrazumevaju solidarnost poverilaca, odnosno gde više poverilaca ili svaki poverilac ima pravo da zahteva od dužnika ispunjenje celokupne obaveze. Kad dužnik ispuni obavezu prema nekom od poverilaca ili prema jednom od poverilaca, obligacija se gasi i prema ostalim poveriocima. Dakle, kod ovakve aktivne solidane obligacije, svaki poverilac je subjekt celokupnog potraživanja i iz tih razloga može zahtevati od dužnika ispunjenje obaveze, ali kada dužnik ispuni celokupnu obavezu, on se oslobađa obaveza i prema ostalim poveriocima.
Nasuprot solidarnim obligacijama (gde postoji više dužnika ili poverilaca u jednoj obligaciji, odnosno gde dužnici odgovaraju jedan za sve i svi za jednoga, odnosno gde jedan od poverilaca može da zahteva ispunjenje obligacije), postoji i prosta zajednička obligacija gde svaki dužnik odgovara za svoj deo zajedničke obaveze, a svaki poverilac ima pravo na svoj deo potraživaja.

109 Ristić dr Lj, ibid, str. 313

10) Zamenljive i nezamenljive obligacije. - Zamenljive su obligacije su one obligacije kod kojih je ugovorom ili drugim pravnim osnovom predviđeno da se izvršenje obligacije može učiniti i na drugi način od onoga koji je predviđen (kao na primer, da se umesto duga u novcu, preda određena stvar i sl.).

Nezamenljive bi bile one obligacije kod kojih se prestacija, odnosno činidba ne može da zameni nekom drugom prestacijom.

11) Jednostavne(proste) i sastavljene (složene) obligacije. - Jednostavnim (prostim), obligacijama smatraju se one obligacije koje imaju za predmet samo jednu određenu radnju (na primer da se kupcu isporuči predviđena količina robe), a sastavljenim (složenim) obligacijama smatraju se one obligacije koje se sastoje iz više činidbi (radnji) povezanih u jednu celinu koje se po svome karakteru i cilju izvršavaju zajedno (na primer, obaveze špeditera iz ugovora o špediciji koje se sastoje iz više radnji u vezi sa robom, a koje imaju za cilj otpremanje i dopremanje robe). Kad se u složenoj obligaciji određene radnje od dužnika obavljaju u jednakim rokovima (na primer, plaćanje zakupnine svakog prvog u mesecu, plaćanje špediterske naknade u mesečnom razmaku i sl.), onda se iste nazivaju periodičnim obligacijama.

Kod složenih obligacija, posebno su značajne one obligacije kod kojih je spojena glavna obligacija sa više sporednih, a one ipak međusobno čine sastavljenu obligaciju. To je na primer slučaj kad dužnik duguje poveriocu glavnicu, kao glavnu obligaciju, ali i pored toga postoje i njegove sporedne obaveze (dugovi) u vidu kamate.

9. OBLIGACIONI UGOVORI

9.1. Pojam, značaj i karakteristike obligacionih ugovora

1) Pojam ugovora. - Obligacioni ugovori, smatraju se jednim od najstarijih oblika nastaka obligacije. Oni su pre svega voljni akt, tj. slobodno izjavljene volje sposobnih lica koji imaju za cilj da se između njih zasnuje određeni pravni odnos, tj. da se postojeći pravni odnos promeni ili ukine.

Ugovorom se u pravu, smatra saglasnost volja dvaju ili više lica kojima se postiže određeno pravno dejstvo.

110 Konstantinović dr M. , Obligaciono pravo (skripta), Beograd, 1961, str. 15; Perović dr S, ibid, str. 151.

Dakle, ugovor spada u one pravne poslove kojima se može stvoriti određeni pravni odnos, da se isti promeni ili ukine. Na osnovu toga proizilazi, da postoje ugovori kojima se stvaraju obligacije, ugovori kojima se obligacije gase i kod kojih se dužnik oslobađa obaveze i isti se nazivaju, liberatornim ugovorima ili se obligacije menjaju.

111 Konstantinović dr M, ibid, str. 16.

2) Značaj ugovora. - Ugovori predstavljaju jedan od veoma značajnih instituta u pravnom prometu svake države. Pomoću ugovora se stvaraju, menjaju ili gase određene obligacije. Oni postaju snažan instrument u vezi prometa roba i usluga. Iz toga proizilazi, da nema ugovora ne bi ni bilo pravnog saobraćaja, ni prometa roba ni usluga. Oni postaju snažno sredstvo u privrednom poslovanju svake zemlje, pa i između zemalja.

3) Karakteristike obligacionih ugovora. - Obligacioni ugovori se razlikuju od drugih ugovora što se njihovim zaključenjem, kao na primer kod dvostranih obligacionih ugovora, obe ugovorne strane se nalaze u poverilačko-dužničkom odnosu i iste se obavezuju na određene radnje.

Obligacioni ugovori imaju veoma različitu sadržinu i javljaju se u različitim oblicima.
4) Načelo autonomije volje. - Ovo načelo u oblasti ugovora omogućava: a) da je svaka strana ugovornica slobodna da zaključi ili ne zaključi ugovor; b) da ga zaključi sa onim licem sa kojim hoće i v) da strane ugovornice zaključuju ugovor pod uslovima koje one slobodno odrede.

Zakon o obligacionim odnosima predviđa kao jedno od osnovnih načela autonomiju volje ugovornih strana, određujući da su strane u obligacionim odnosima slobodne, u granicama imperativnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji.

112 Član 10. ovog Zakona

Na osnovu iznetoga, može se zaključiti da autonomija volje pri zaključenju ugovora u pogledu njene sadržine, kao i izbora ugovornog partnera nije apsolutno slobodna, već da su moguća znatna ograničenja, posebno ona koja su nametnuta imperativnim propisima, javnim poretkom i dobrim običajima.

U našem pravu, načelo autonomije ugovaranja trpi, dakle, niz ograničenja - putem imperativnih normi, javnim poretkom, dobrim običajima, ograničenjem slobode u pogledu zaključenja ugovora, u pogledu sadržine ugovora, u pogledu forme ugovora i dr.

Institut javnog poretka predstavlja opšte ograničenje, gde strane ugovornice svojom voljom ne mogu postići određena pravna dejstva kojima bi se ostvarili ciljevi koji bi bili u suprotnosti sa javnim poretkom.

113 Perović dr S, ibid, str. 162.

Kod ustanove javnog poretka, značajno je da ugovor mora da ispunjava opšte interese koje društvo zahteva. Tako ustanovom javnog poretka vrlo često se zabranjuje određeni cilj ugovora ili odrđeni predmet ugovora. Ograničenje slobode ugovaranja putem instituta javnog poretka, društvenog uređenja i morala u društvu, predstavlja opšte ograničenje koje će se u našem pravu, u materiji ugovora, ispoljiti ništavošću ugovora kada je isti protivan javnom poretku, društvenom uređenju i moralu društva.

Značajno ograničenje autonomije volje ugovornih strana pri zaključenju ugovora imaju imperativne norme, tj. norme koje su najčešće, zakonske i koje se moraju strogo poštovati. Tim imperativnim normama, zaštićuju se određena društvena dobra i društveni interesi. Zakon vrlo često ograničava potpunu autonomiju volja ugovornih strana. Postoji vrlo veliki broj zakonskih normi koje ograničavaju slobodu ugovaranja, (kao na primer, zakonsko limitiranje cena za određene artikle, odnosno proizvode, zakonski uslovi u pogledu kvaliteta određene robe i dr.).

Kao što smo napred istakli, autonomija volje predstavlja slobodu strana ugovornica - da zaključe ili ne zaključe ugovor, birajući pri tom slobodno ugovornog partnera i sa sadržinom koja ugovornim stranama odgovara. Međutim, ta sloboda ugovaranja nije apsolutna, tj. trpi izvesna ograničenja. U nekim slučajevima, imperativna norma nameće obavezno zaljučenje ugovora, kao na primer, u oblasti osiguranja, posebno osiguranja u javnom saobraćaju i sl. Tako na primer, korisnik motornog vozila, odnosno njegov sopstvenik je obavezan da se osigura od odgovornosti za štetu koju bi on pričinio trećim licima, bilo zbog nastanka smrti, povrede tela ili zdravlja, odnosno oštećenja stvari pri upotrebi motornog vozila.

U nekim slučajevima, ograničenje autonomije volje predviđa se i putem ustanove saglasnosti trećeg za zaključenje ugovora. To najčešće se čini putem imperativnih normi. U skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima kada je ova saglasnost trećeg data pre zaključenja ugovora, javlja se kao dozvola, a kada je data posle njegovog zaključenja, kao odobrenje. Ovakve dozvole, odnosno odobrenja moraju biti date u propisanom obliku. Kada se radi o dozvoli kao prethodnoj saglasnosti, tada ugovor ne nastaje ukoliko ista nije data. Međutim, naknadna saglasnost ili odobrenje trećeg lica, ima karakter odložnog uslova, tj. kada se odobrenje dobije, ugovor proizvodi pravna dejstva od momenta njegovog zaključivanja. Međutim, kada se odobrenje ne dobije, takav se ugovor smatra da nije ni zaključen.

U našem pravu, imperativnim normama za niz ugovora predviđena su ova ograničenja koja se odnose na dozvole i odobrenja, naročito iz oblasti prometa stanova i poslovnih prostorija, spoljnotrgovinskog poslovanja, izvoženja graževinskih radova i sl. Ova saglasnost trećeg, može biti u nizu slučajeva, kao na primer, u materiji zaključenja ugovora od strane poslovno nesposobnih luica, gde se predviža odobrenje zakonskog zastupnika, odobrenje u slučaju zaključenja ugovora od strane neovlašćenog lica, odobrenje ugovora koji zaključuje trgovinski putnik i druga odobrenja koja predviđa Zakon o obligacionim odnosima.

Postoji ograničenje i u pogledu izbora ugovornog partnera. Tako na primer, tu postoje zakonska ograničenja u pogledu zaključenja ugovora sa određenim licima za ona lica koja proizvode određene prozvode, ograničenja, na primer, kod ustanove prečeg prava kupovine i dr.

Postoje ograničenja autonomije volje i na planu sadržine ugovora, bilo da je ona zakonom regulisana ili se radi o ugovorima po pristupu koje "diktiraju" ekonomski jače strane. Kao što smo istakli, u nekim slučajevima i zakon određuje šta pojedini ugovor treba da sadrži, kao na primer, kod ugovora o zakupu poslovnih prostorija, ugovorima o imovinskim pravima i obavezama člana zadruge, ugovora o građenju i sl. Vrlo česta je pojava, da država interveniše kod niza ugovora u pogledu određivanja ili limitiranja cene (na primer, kod pojedinih poljoprivrednih proizvoda i sl.). Mnogi ugovori po pristupu, takode, limitiraju sadržinu od strane ekonomski jače strane, gde ona u takvim formularnim ugovorima određuje uslove koji njoj odgovaraju kao ekonomski jačoj strani. Druga ugovorna strana, kod ovih ugovora, vrlo često je u situaciji da istima pristupi ili ne pristupi, nemajući mogućnost da tu ona nešto svojom voljom izmeni, u pogledu unapred predviđene sadržine ugovora.
Postoje i druga ograničenja autonomije volje, kako u pogledu nepovredivosti ugovora (jer je ugovor zakon za stranke i isti mora se izvršiti onako kako glasi, ali se u savremenim pravima, kao i u našem pravu, dozvoljava raskid ili revizija ugovora zbog promenjenih okolnosti), kao i ograničenja slobode ugovaranja u pogledu forme zaključenog ugovora. Tako na primer, i u našem pravu, zahteva se pismena (pisana) forma pri prometu neokretnosti i sl.

9. 1. Vrste ugovora
Načelo slobode ugovaranja daje mogućnosti stranama ugovornicama da zaključuju vrlo brojne, odnosno raznovrsne ugovore. Tako postoje sledeće podele vrsta obligacionih ugovora na: 1) imenovane i neimenovane ugovore, 2) teretne i dobročine ugovore, 3) formalne i neformalne ugovore, 4) komutativne i aleatorne ugovore, 5) konsesulane i realne ugovore, 6) kauzalne i apstraktne ugovore, 7) jednostrano i dvostrano obavezne ugovore, 8) ugovore u korist ugovorenika i ugovore u korist trećih lica, 9) jednostavne i mešovite ugovore, 10) ugovore, sa trenutnim izvršenjem i ugovore, sa trajnim izvršenjem, 11) ugovore, sa sporazumno određenom sadržinom i ugovore po pristupu, 12) generalne i posebne ugovore, 13) samostalne i akcesorne ugovore, 14) ugovore prema ličnosti ugovorenika, 15) kolektivne i individualne ugovore i 16) predugovor i glavni ugovor i dr.

1) Imenovani i neimenovani ugovori. - Imenovani su oni ugovori koji imaju određeni naziv i koji se zbog svoje učestalosti i važnosti u pravnom prometu, zakonom posebno predviđaju.

Neimenovani su oni ugovori koji u zakonu nisu posebno predviđeni, ali se njihov sadržaj može da predvidi opštim propisima o ugovorima. Ovi se ugovori ređe pojavljuju u praksi. Sadržinu ovih ugovora (neimenovanih ugovora), određuju same ugovorne strane bilo kombinacijom nekih zakonom regulisanih ugovora ili sadržinom iz nekog imenovanog ugovora. Kad oni tokom vremena postanu tipični, isti dobijaju i svoj naziv, pa čak se i zakonom regulišu i postaju imenovani (na primer izdavački ugovor, ugovor o sefu i dr.).

2) Teretni (onerozni) i dobročini ugovori. - Zavisno od toga, da li ugovorna strana daje naknadu ili ne drugoj ugovornoj strani, ugovori se dele na teretne (onerozne) i dobročine (lukrativne). 

Teretnim (oneroznim) ugovrima smatraju se ugovori kod kojih jedna ugovorna strana daje naknadu za korist koju ugovorom ona od druge strane dobija.

Dobročini ugovori su oni ugovori kod koji jedna ugovorna strana ne daje nikakvu naknadu za korist koju od druge strane dobija. To je na primer, ugovor o poklonu, besplatnoj ostavi, bezkamatnom zajmu i dr. Ovi se ugovori mogu podeliti na dve kategorije: koji predstavljaju pravni osnov prenosa odgovarajuće imovinske vrednosti iz imovine jednog lica u

imovinu drugog lica (na primer, ugovor o poklonu) i one dobročine ugovore kod kojih pravni osnov istoga prenosa predstavlja besplatnu korist za jednu stranu bez nepotrebnog uvećanja imovine toga lica (na primer, ugovor o bezkamatnom zajmu, besplatnoj posluzi i dr.).

114 O tome bliže Perović dr S. , ibid. str. 205. 

(3) Formalni i neformalni ugovori. - Zavisno od toga da li se ugovor zaključuje u predviđenoj zakonskoj formi ili formi koja je predviđena voljom stranaka, ugovori se mogu podeliti na formalne i neformalne ugovore.

Formalni su oni ugovori koji moraju da budu obavezno zakljuceni u određenoj formi (bilo da je ona predviđena zakonom ili voljom stranaka) da bi isti proizveli pravno dejstvo. Tako na primer, kada se radi o ugovoru o prometu zemljišta i epokretnosti, zakonom je predviđena pismena forma, da bi ovakav ugovor mogao da proizvodi pravno dejstvo.

U izvesnim slučajevima i same strane ugovornice mogu da predvide određenu formu za zaključenje ugovora i tada forma ugovora ima konstitutivan karakter, jer je ispunjenje forme uslov punovažnosti ugovora.

Jedan od oblika formalnih ugovora bili bi i realni ugovori jer za njihovo zaključenje nije potrebna prosta saglasnost volja o elementima ugovora, već se zahteva i ispunjenje realne forme u vidu predaje stvari.

115 Perivić dr S. , ibid. str. 195

Takođe, formalni ugovori mogu biti jednostrano i dvostrano formalni, zavisno od toga da li formu mora da ispuni samo jedna ili obe ugovorne strane, Kada je tu formu nužno da ispuni sam jedna ugovorna strana, onda se takav ugovor naziva jednostrano formalnim, a kada je to nužno da ispune obe ugovorne strane, onda se takav ugovor naziva dvostrano formalnim ugovorom. Tako u našem pravu, ugovor o jemstvu je jednostrano formalan jer obavezuje samo jemca da učini pismenu izjavu volje, a ugovor o doživotnom izdržavanju je dvostrano formalan jer obe ugovorne strane moraju da ispune zakonom predviđenu formu.

116 Član 998, Zakona o obligacionim odnosima

Neformalni su oni ugovori za koje nije propisana posebna forma i oni će proizvoditi pravno dejstvo samom saglasnošću volja ugovornih strana o bitnim elementima ugovora, bilo u kakvoj je formi ista volja manifestovana (bilo pismeno ili usmeno). Većina ugovora su neformalne prirode i isti se mogu zaključiti u bilo kojem obliku.

4) Aleatorni i komutativni ugovori. - Ova podela ugovora se vrši zavisno od toga da li se u trenutku zaključenja ugovora zna vrednost činidbe ugovornih strana ili se ona ne zna.

Aleatorni ugovori su oni ugovori kod kojih u momentu zaključenja nije poznato koja će strana iz ugovora nešto dobiti ili izgubiti, tj. ne zna se u trenutku zaključenja za koju će ugovornu stranu nastati pravo, a za koju obaveza i kolika će biti visina tih obaveza, već to zavisi od nekog neizvesnog budućeg događaja (na primer, izvesni ugovori su po prirodi aleatorni, kao što su: lutrija, opklada, osiguranje i sl. ), a drugi dobijaju aleatorni karakter po uslovima kako su zaključeni, (na primer, ugovor o kupoprodaji kad je predmet u momentu zaključenja neizvestan - prodaja budućih plodova, prodaja priploda od životinja i sl,).

Kod ovih aleatornih ugovora zahteva se kao nužno postojanje neizvesnog događaja, od kojega zavisi dobitak ili gubitak za jednu ili drugu stranu. Događaj mora biti neizvestan, bilo uopšte bilo samo za ugovorne strane, tj. isti ne mora da bude samo budući, već može biti i sadašnji i prošli, ali je bitno da je on za ugovorne strane neizvestan.

117 Perović dr S., ibid. str.209

Za aleatorne ugovore postavlja se i pitanje da li je neizvesnost u pogledu dobitka, odnosno gubitka na strani samo jedne ili obe ugovorne strane. Smatra se u pravnoj teoriji da više odgovara rešenje da je neizvesnost u pogledu nastanka i visine prestacije treba da postoji za obe ugovorne strane.

118 Perović dr S, ibid, str. 210

Tako na primer i kod ugovora o osiguranju i ugovora o igri na sreću gde za jednu i drugu ugovornu stranu (državu, osiguravajuće društvo i pojedinca), postoji neizvesnost u pogledu nastanka ili visine prestacije.

Komutativni ugovor je takav ugovor kod kojeg je u momentu zaključenja ugovora za obe ugovorne strane poznata visina i uzajamni odnos prestacija, tako da svaka od njih tačno zna šta prima i šta po ugovoru daje. Većina obligacionih ugovora spada u ovu vrstu ugovora jer se još prilikom zaključenja ugovora svaka ugovorna strana obavezuje nešto da da ili učini drugoj strani. Tipičan primer ovog ugovora je ugovor o prodaji robe, gde postoje uzajamna davanja i činidbe na strani i prodavca i kupca.

5) Konsesualni i realni ugovori. - Deoba ovih ugovora vrši se na osnovu toga da li ugovor nastaje po osnovu samog sporazuma ugovornih strana ili je za to potrebna i predaja stvari koje su predmet ugovora.

Konsesualnim ugovorima, smatraju se oni ugovori koji nastaju i proizvode pravno dejstvo po osnovu same činjenice da je postignut sporazum između ugovornih strana o bitnim elementima iz ugovora.

Realnim ugovorima smatraju se oni ugovori kod kojih je, pored punovažne saglasnosti volja, potrebno da se preda i određena stvar koja je predmet ugovora, da bi ugovor proizvodio pravno dejstvo. Realnim ugovorima se smatraju, na primer, ugovori o prevozu.

6) Kauzalni i apstraktni ugovori. - Kod ove deobe ugovora bitno je da li je u momentu i pri zaključenju ugovora poznat pravni osnov (causa) ili nije.

Kauzalni su oni ugovori kod kojih je vidno označen njihov cilj (causa), tako da se tačno zna zbog kojih isti stranke obavezuje. Kauzalni ugovori mogu biti jednostrano i dvostrano obavezni. Kao kauzalni ugovori smatraju se ugovori o prodaji, ugovori o prevozu, skladištenju i dr.

Apstraktni su oni ugovori kod kojih nije označen cilj (kauza), tako da se ne zna zbog čega se stranke obavezuju. Apstraktni ugovori imaju kauzu, samo ona nije vidljiva kao što je to slučaj kod kauzalnog ugovora.

7) Jednostrano i dvostrano obavezni ugovori. - Jednostrano obavezni su oni ugovori na osnovu kojih obaveza nastaje samo za jednu ugovornu stranu, tj. samo jedna ugovorna strana preuzima obavezu i postaje dužnik, a druga strana samo stiče pravo na tražbinu. Tipičan primer ovih ugovora je ugovor o poklonu, ugovor o jemstvu i dr.

Dvostrano obavezni su oni ugovori gde se stvaraiju uzajamne obaveze za obe ugovorne strane. Svaki ugovor, iako predstavlja dvostrani pravni posao, nije dvostrano obavezan ugovor, iz razloga što svaki ugovor ne mora da obavezuje obe ugovorne strane. Kod dvostranih ugovora, postoje obaveze za obe ugovorne strane, tako da se obe ugovorne strane pojavljuju u ovim ugovorima u ulozi poverioca i dužnika. Kao dvostrani ugovori mogu se navesti, ugovori o prodaji, ugovori o zakupu, ugovori o prevozu i mnogi drugi.

8) Ugovori u korist ugovorenika i ugovori u korist trećih lica. - Ugovori u korist ugovorenika, predstavljaju takve ugovore koji strane zaključuju u svoju vlastitu korist.

Kod ugovora u korist trećih lica, jedna od ugovornih strana preuzima obavezu u korist trećih lica, odnosno lica koja nisu ugovorna strana. Tipičan primer ovih ugovora je ugovor o osiguranju života u korist. trećih lica. Ovo treće lice u momentu zaključivanja ugovora nije poznato i ono će se pojaviti sa određenim pravima iz ovog ugovora tek kad nastupi osigurani slučaj.

9) Jednostavni i mešoviti ugovori. - Jednostavni su oni ugovori čija se sadržina sastoji samo od onih elemenata koji su karakteristični za jedan određeni oblik ugovora. Kod ovih ugovora nije moguće raščlanjavati na elemente koji bi bili svojstveni nekim drugim ugovorima, jer u stvari takvih elemenata kod njih i nema. To su na primer, ugovor o prodaji, ostavi, poklonu i dr.

Mešoviti ugovor je takav oblik ugovora čija se sadržina sastoji od elemenata dva ili više jednostavna ugovora ali koji su tako spojeni da predstavljaju jedan jedinstven ugovor, kao na primer, ugovor o organizovanju putovanja sastoji se iz više ugovora i to: ugovora o delu, prevozu, prodaji, punomoćstvu i sl. Ili ugovor o zakupu, je takođe, mešovit ugovor jer u sebi sadrži elemente ugovora o prodaji, delu i ostavi.

119 Bliže o ovim ugoorima Perović dr S., ibid, str. 213-217.

10) Ugovori sa trenutnim izvršenjem i ugovori sa trajnim izvršenjem. - Ugovori sa trenutnim izvršenjem su oni ugovori kod kojih se obaveze sastoje od jednoga činjenja ili uzdržavanja od činjena, odnsno koji se izvršavaju odjednom, u jednom trenutku (kao na primer, prodaja za g tovo, gde se prenos svojine na stvari i plaćanje cene vrši u jednom momentu).
Ugovori s trajnim izvršenjem su oni ugovori kod kojih se izvršenje obaveze sastoji iz više davanja ili propuštanja, kao na primer, kod ugovora o zakupu, ugovora o doživotnom izdržavanju i dr.

11) Ugovori sa sporazumno određenom sadržinom i ugovori po pristupu. - Ugovori sa sporazumno određenom sadržinom su takva vrsta ugovora, gde obe strane sporazumno određuju sve elemente i uslove iz ugovora i saglasnost njihovih volja se javlja kao rezultat prethodnih pregora. 

Ugovori po pristupu (adhezioni ugovori) su takvi ugovori kod kojih jedna ugovorna strana unapred određuje elemente i uslove iz ugovora (preko opšte i stalne ponude), a druga ugovorna strana samo pristupa takvoj ponudi odnosno prihvata isti ugovor. Kod ovih ugovora posebno dolazi do izražaja ekonomska nadmoć strane koja"diktlra" uslove ugovora drugoj strani koja pristupa ugovoru.

120 Blagojević B., Ugovori o pristupu, Beograd, 1934, str. 38 i 47.

Ugovorna strana koja unapred propisuje uslove ugovora po pristupu predstavlja ekonomski jaču stranu, a druga ugovorna strana koja prihvata takve uslove je po pravilu ekonomski slabija. Međutim, potrebno je istaći da ekonomska nejednakost nije bitna za nastanak ugovora po pristupu, odnosno za njegovo pravno dejstvo. Naime, ugovori po pristupu mogu biti i kada su strane u ovom ugovoru iste ili približno iste ekonomske moći.

121 Josserand L., Cours de droit civil positif franqais, t. II, Paris, 1933, str. 21.

12) Generalni i posebni ugovori. - Generalni ugovor je onaj ugovor čije se izvršenje prostire na jedan duži vemenski period (najčešće više kalendarskih godina), gde ugovorne stranke po pravilu utvrđuju samo opšte, okvirne generalne elemente ugovora, odnosno opšte uslove njegovog izvršenja. Generalnim ugovorom, strane ugovornice zasnivaju ugovorni odnos, dok posebnim ugovorom strane ugovornice predviđaju posebne prestacije u okviru tog okvirnog ugorora. Tako na primer, generalnim ugovorom se predviđa izgradnja nekog objekta u roku od 10 godina, a posebnim ugovorima se utvrđuje koji će se radovi izvršiti u toku određene kalendarske godine. Posebni ugovor će, dakle, biti zaključen kasnije na osnovu generalnog ugovora, sadržavajući preciznije i detaljnije odredbe.

Posebnim ugovorom se nazivaju ugovori kojima se, dakle, preciziraju elementi iz generalnog ugovora, a koji se zaključuje između istih ugovornih strana koje su zaključile generalni ugovor, a na jedan kraći vremenski pdriod.

13) Samostalni i akcesorni ugovori. - Sampstalni ugovor je onaj ugovor koji postoji i proizvodi pravna dejstva nezavisno od drugog ugovora (kao na primer, prodaja, prevoz, pokloni i dr.).

Akcesorni ugovori su oni ugovori koji ne postoje samostalno već zavise od nekog drugog ugovora, kao na rimer, ugovor o jemstvu, hipoteci, zalozi i dr.

14) Ugovori zaključeni prema ličnosti ugovornika. - Podela ugovora prema ličnosti ugovorenika može se izvršiti s obzirom na činjenicu da li su isti zaključeni intuitu personae i ugovori zaključeni bez obzira na ta svojstva.

Ugovori zaključeni intuitu personae, smatraju se takvim ugovorima kod kojih su bitna svojstva jednog ili oba ugovarača i ta lična svojstva predstavljaju odlučujući momenat pri zaključenju ugovora. Kod tih ugovora je bitno da je izvršenje obaveze ili sticanje prava strogo vezano za onog ugovornika zbog čijih je ličnih svojstava ugovor i zaključen. Kao tipični primeri ovih ugovora mogu se istaći, ugovor o punomoćstvu, ugovor o delu i drugi. Tako na primer, kod ugovora o punomoćstvu, vlastodavac pri vođenju određene parnice računa na određena stručna i moralna svojstva punomoćnika i iz tih razloga on sa njim zaključuje ugovor. Takođe i kod ugovora o delu pri izradi neke umetničke slike, naručilac posla ima u vidu određene kvalitete toga slikara i iz tih razloga sa njim zaključuje ugovor o delu. Kod ovih ugovora, obaveza je strogo ličnog karaktera, ali se uz pristanak drugog saugovarača izvršenje obaveze može preneti i na neko drugo lice, ali tada ovaj ugovor izlazi iz ugovora koji su zaključeni intuitu personae.

122 Perović dr S, ibid, str. 232 i 233. 

U govori bez obzira na svojstva ličnosti su takvi ugovori gde izvršenje obaveze nije vezano za ličnost saugovarača, već tu obavezu mogu da izvrše i neka lica izvan ugovora. Mnogi ugovori u pravu pripadaju baš ovoj vrsti ugovora.

15) Kolektivni i individualni ugovori. - Kolektivni su oni ugovori koji proizvode pravna dejstva za sva lica koja pripadaju određenoj grupi ili kategoriji (kolektivu ili organizaciji) koja je ugovor zaključila. Ovaj ugovor obično zaključuje predstavnik kolektiva, odnosno grupe. Tipični primeri ovih ugovora su: kolektivno osiguranje određene grupe, kolektivni ugovor o radu i dr.

Individualni ugovori se zaključuju na bazi opštih uslova i odredbi koje su predviđene kolektivnim ugovorom a od strane određenog pojedinca koji pripada toj grupi ili kolektivu (kao na primer, pojedinačni ugovor o radu koje zaključi pojedinac kao pripadnik određene grupe - na primer, radnik u okviru kolektivnog ugovora o zdravstvenom osiguranju).

16) Predugovor i glavni ugovor. - Predugovor je takav ugovor kojim se preuzima obaveza da se u određenom vremenskom periodu zaključi drugi ugovor čiji su bitni elementi ugovora već određeni. Glavnim ugovorom naziva se zaključenje tog drugog ugovora.

Predugovor se zaključuje sa ciljem da nastane glavni ugovor. Međutim, kad posle zaključenja predugovora nastupe promenjene okolnosti koje dovode u pitanje ugovoreni cilj ili su stranke izgubile međusobno poverenje, postavlja se pitanje da li mora doći do zaključenja glavnog ugovora. U nas, u takvoj situaciji ne mora doći do zaključenja glavnog ugovora, kada dođe do bitno izmenjenih okolnosti koje nisu postojale u momentu zaključenja predugovora.

10. ZAKLJUČENJE UGOVORA
Ugovor se smatra zaključenim kada su se ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora. Dakle, za zaključenje ugovora potrebno je da se ispune osređeni uslovi. Ovi uslovi se odnose na: 1) saglasnost volja strana ugovornica, 2) predmet ugovora i 3) pravni osnov ugovora.

1) Saglasnost volja. - Saglasnost volja predstavlja jedan od osnovnih uslova da bi ugovor nastao. Za nastanak ugovora potrebna je podudarna saglasnost volja dve ugovorne strane. Volja predstavlja psihološku pojavu gde je kod zaključenja ugovora nužna i svest o donošenju odluke o zasnivanju prava i obaveza. Svest o zaključenju ugovora podrazumeva da lice koje volju izjavljuje ima mogućnost da shvati domašaj svojih akata. Pored svesti nužna je i namera da se određeni ugovor zaključi.

Izjava volje za zaključenje ugovora mora biti ozbiljna, stvarna, slobodna i da je usmerena na ono što je moguće da se ostvari. Ozbiljna volja označava da se ugovor ne može realizovati na osnovu šale određenog lica. Pored toga, ona mora da bude i stvarna a ne prividna, da bi dovela do zaključenja nekog ugovora. Osim toga, ona mora da bude i slobodno izjavljena bez neke pretnje, prinude ili zablude kod lica koje izjavljuje volju. Ona mora da bude usmerena na nešto što je moguće ostvariti. Tu se podrazumeva i pravna i fizička mogućnost, gde pravna mogućnost označava realizaciju ugovora i onih pravnih poslova koje pravo ili moral dozvoljava, a pod fizičkom ili faktičkom mogućnošću podrazumeva se ono što se u stvarnosti može realizovati.

-Unutrašnja i i:ljavljena volja. - Da bi moglo da dođe do zaključenja i realizacije ugovora potrebno je da se volja izjavi. Na osnovu toga može se zaključiti da postoji i inutrašnja volja koju jedno lice ima prilikom zaključenja određenog ugovornog odnosa, ali u isto vreme on tu svoju unutrašnju volju manifestuje na određeni način putem svoje izjave volje.

U pravnoj teoriji, teorija izjave volje ima preimućstvo u odnosu na unutrašnju volju strana ugovornica. Naglasak je na spoljnem momentu - na izjavi volje koja doprinosi sigurnosti pravnog prometa. Ugovor, dakle, nastaje na osnovu saglasnosti izjavljenih volja ugovornih strana.

Volja se izražava određenim aktivnim ponašanjem ugovorne strane i to na dva načina: izrično i prećutno. Ona se izražava izrično kada određeno lice strana ugovornica direktno pokazuje postojanje namere koju manifestuje spoljnim znacima, rečima, uobičajenim znacima ili preduzimanjem neke radnje. U većini slučajeva, volja se izražava rečima, bilo pismenim ili usmenim putem. Ponekad volja se može izjaviti i nekim znakom, gestom i sl. - kao na primer, dizanjem ruke kod javne licitacije. Prećutno izražavanje volje postoji kad određeno lice preduzima takve akte na osnovu kojih se indirektno, posredno može ustanoviti postojanje njegove namere za zaključenje ugovora. U pravu se ovakve prećutne izjave volje nazivaju još i konkludentnim radnjama, tako na primer, putnik koji se penje u autobus koji saobraća u javnom prevozu, samom tom konkludentnom radnjom pokazuje da je spreman da zaključi ugovor o prevozu i sl. .

U skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima, volja za zaključenje ugovora može se izjaviti rečima, uobičajenim znacima ili drugim ponašanjem iz kojega se sa sigurnošću može zaključiti njeno postojanje.

123 Član 28. Zakona o obligacionim odnosima

Ova izjava volje mora da bude učinjena slobodno i ozbiljno.

U pravu se postavlja i pitanje da li se ugovor može zaključiti i pasivnim ponašanjem određenog lica kojom on manifestuje svoju volju. Pravi se razlika između prećutno izjavljene volje i pasivnog ponašanja. Tako na primer, prećutno izjavljena volja dovodi do zaključenja ugovora (na primer, ulazak putnika u autobus dovodi do zaključenja ugovora o prevozu). Međutim, pasivno ponašanje se javlja u slučaju kada određeno lice pri prijemu ponude za zaključenje ugovora ništa ne preduzima već vrlo često ćuti i ne odgovara na ponudu, na primer, izdavač dostavlja određenom licu publikaciju a on na to ne odgovara da li hoće da postane pretplatnik ili da kupi takvu publikaciju. U pravu se postavlja pitanje, da li ovakvo "ćutanje" može da dovede do zaključenja ugovora, odnosno do saglasnosti volja ugovornih strana. Prihvaćeno je u našem pravu pravilo, da ćutanje ne znači i pristanak, pa je u Zakonu o obligacionim odnosima, predviđeno, da ćutanje ponuđenog ne znači i prihvatanje ponude.

124 Član 42. Zakona o obligacionim odnosima

Izričito je predviđeno da nema dejstva odredbi u ponudi kojom se predviđa da ćutanje ponuđenog ili njegovo neko drugo propuštanje (kao na primer, ako ne odbije ponudu u određenom roku ili kad poslatu stvar koja mu se nudi radi zaključenja određenog ugovora ne vrati u određenom roku i sl.), smatra kao prihvatanje. Međutim, kad ponuđeni stoji u stalnoj poslovnoj vezi sa ponudiocem u pogledu određene robe, smatra se da je on prihvatio ponudu koja se odnosi na odredenu robu ako je nije odbacio ili u ostavljenom roku odbio. Takođe, lice koje je ponudilo drugom licu da izvršava njegove naloge za obavljanje određenih poslova, kao i lice u čiju poslovnu delatnost spada obavljanje takvih naloga, dužno je da izvrši dobijeni nalog kada ga nije odmah odbio. U tom slučaju kad nalog nije odbijen, smatra se da je ugovor zaključen u trenutku kad je ponuda, odnosno nalog stigao ponuđenom.
Dakle, poslovna praksa, a što je prihvatio i Zakon o obligacionim, odnosima, stvorili su napred navedene izuzetke, pa ćutanje ponuđenog u određenim sitiacijama koje smo napred naveli, može da se smatra kao njegovo prihvatanje koje i dovalo do zaključenja ugovora. To je već istaknuti primer stalnog poslovnog odnosa koji postoji od ranije među stranama - poslovnim partnerima, gde se smatra da je do zaključenja ugdvora došlo i kada druga strana nije odgovorila na ponudu. Tako na primer, kada prbizvođač određene vrste robe duže vremena snabdeva saugovarača istom robom i pri slanju nove porudžbine, iako ovaj ne odgovara na pordudžbinu, smatra se da je do zaključenja ugovora došlo, jer postoji permanentni i kontinuirani proces saradnje i zaključivanja ugovora između njih.

Smatra se u pravu, da se ćutanjem može produžiti ugovor o zakupu koji je zaključen na određeno vreme, a koje je vreme isteklo, kada se stranke koje su ovaj ugovor zaključile i dalje ponašaju kao zakupac i zakupodavac, odnosno kad akupac i dalje ima državinu stvari koju koristi, a zakupodavac se tome ne protivi.

125 Perović dr S, ibid, str. 261

To isto je predviđeno i Zakonom o obligacionim odnosima  kao prećutno obnavljanje zakupa , kada po proteku vremena na koje je ugovor o zakupu bio zaključen, zakupac produži da upotrebljava stvar, a zakupodavac se tome ne protivi.

126 Član 596. ovog Zakona

Tada se smatra da je zaključen novi ugovor o zakupu neodređenog trajanja, pod istim uslovima kao i prethodni ugovor o zakupu.
Nekada se u pravu iz prirode ustaljenih običaja ili sudske prakse, polazi do određenog stava, da ćutanje označava prihvat ponude koje dovodi do zaktjučenja ugovora, kao na primer, kad neko lice pošalje nekome određenu stvar na poklon a ovaj ćuti, smatraće se da je ugovor o poklonu zakljucen.

10. 1. Pregovori. - U nekim slučajevima, pregovori mogu da prethode zaključenju ugovora i oni ne obavezuju ugovorne strane, te ih svaka strana može prekinuti kad god hoće. Međutim, strana koja je vodila pregovore, bez namere da zaključi ugpvor, odgovara za štetu koja je nastala vođenjem pregovora. Takođe, odgovara za štetu i strana koja je vodila pregovore u nameri da zaključi ugovor ali odustane od te namere bez osnovanog razloga i na taj način drugoj strani prouzrokuje štetu.

127 Član 30. Zakona o obligacionim odnosima

Pregovori, po pravilu, dovode do faze ponude i njenog prihvatanja, odnosno zaključenja ugovora. Međutim, pregovori mogu se okončati i neuspešno, tj. može doći i do situacije da se posle vođenih pregovora ne ostvari zaključenje ugovora. Pregovori mogu da se prekinu u svakom momentu, jer pregovori ne obavezuju pregovaračke strane, ali, kao što je napred izneto, u skladu sa citiranim članom 30. Zakona o obligacionim odnosima, mogu i pregovori da dovedu do naknade štete jednoj od ugovornih strana, pod uslovom da je jedna strana koja je vodila pregovore, stupila u pregovore bez namere da zaključi ugovor ili je određena ugovorna strana pregovarala sa drugom u nameri da zaključi ugovor, ali je odustala od te namere bez osnovanog razloga i na taj način prouzrokovala štetu drugoj ugovornoj strani.

10. 2. Ponuda

Ponuda predstavlja predlog za zaključenje ugovora koja je učinjena konkretnom licu i koja sadrži sve bitne sastojke ugovora, tako da se sa njenim prihvatanjem, u stvari zaključuje ugovor. Dakle, ponuda predstavlja jednostranu izjavu volje koja je u stvari predlog za zaključenje ugovora konkretnom licu i koja mora sadržati sve bitne elemente za odnosni ugovor. Lice koje čini ponudu naziva se ponudilac, a lice kojem je ponuda učinjena - ponuđeno lice. Kao ponudilac, može se da se pojavi svaka buduća ugovorna strana, na primer, kupac da ponudi prodavcu da kupi određenu stvar po određenoj ceni ili obrnuto, i prodavac da ponudi kupcu prodaju određene stvari po određenoj ceni. Dakle, ponuda nije rezervisana samo za jednu ugovornu stranu, već se može ista učiniti od bilo koje ugovorne strane. Za ponudu je bitno da određeno lice koje je ponudilac ima nameru da zaključi ugovor pod datim uslovima sa ponuđenim licem.

Smatra se u pravu, da ponuda mora da bude učinjena određenom licu. Međutim, ponuda može biti učinjena i većem broju lica, odnosno neodređenom broju lica, u cilju zaključenja nekog ugovora. Tako na primer, i u našem Zakonu o obligacionim odnosima, predviđena je opšta ponuda koja ustvari predstavlja predlog za zaključenje ugovora koji je učinjen neodređenom broju lica, a pod uslovom da sadrži bitne sastojke ugovora čijem je, zaključenju namenjen. Ovakav predlog važi kao ponuda, ukoliko drukčije ne proizilazi iz okolnosti slučaja ili običaja.

128 Član 33. Zakona o obligacionim odnosima

Tu je za razliku od ponude koja je učinjena određenom licu,  ova opšta ponuda, kao predlog za zaključenje ugovora učinjen neodređenom broju lica i pod uslovom da ona sadrži bitne elemente ugovora čijem je zaključenju namenjena i da se ne protivi okolnostima slučaja i običaja.

Izlaganje robe. - Kao opšta ponuda, u našem pravu smatra se i izlaganje robe u trgovačkim radnjama, prodavnicama i sl. sa označenjem cene. Ovakvo izlaganje robe sa označenjem cene smatra se kao ponuda, ukoliko drukčije ne proizilazi iz okolnosti slučaja i običaja.

129 Ćlan 34. Zakona o obligacionim odnosima

Ovakvo izlaganje robe predstavlja ponudu, odnosno pravno relevantnu volju ponudioca gde se sa sigurnošću može zaključiti da on pod tim uslovima prodaje izloženu robu sa izloženom cenom. Izuzetno, ponudilac može ovakvu robu izložiti ne kao ponudu, nego u cilju dekoracije, kao reklamni uzorak bez oznake cene i u takvom slučaju ovakvo izlaganje robe nema karakter opšte ponude. I u uporednom pravu, po ovom pitanju, postoje dva različita shvatanja. Po jednom, izlaganje robe smatra se kao ponuda (švajcarsko i francusko pravo), a po drugom to je samo poziv na ponudu, a ne i ponuda za zaključenje ugovora, (na primer, englesko pravo).

130 Draškić dr M, Zaključivanje ugovora o kupoprodaji, Beograd, 1972, str. 31.

Takođe se, kao opšta ponuda, smatraju opšti uslovi formularnih ugovora, tzv. ugovora po pristupu, gde jedna strana unapred definiše elemente iz ugovora preko opšte i stalne ponude, a druga strana samo pristupa istoj ponudi. Ova opštost ponude se ogleda i u tome što je ona upućena neodređenom broju lica i gde svako lice može da prihvati ponudu u celini i tada dolazi do zaključenja ugovora. Druga ugovorna strana, kod ovakvih formularnih i tzv. ugovora po pristupu, ne može da menja elemente ugovora nego ona iste mora da ih prihvati ili ne prihvati.

-Ponudilac. - Ponudilac je u principu slobodan pri izboru lica kojima ponudu upućuje, ali nekada zakon predviđa da je ponudilac obavezan da prethodno učini ponudu određenim licima. Tu se radi o slučajevima, zakonskog prava preče kupovine ili prečeg prava zakupa. U takvim slučajevima, zakon naređuje da ponudilac mora da učini prethodno ponudu, na primer, kao što je to bilo ranije u našem pravu, kod prodaje stana - nosiocu stanarskog prava, pa ako on u određenom roku ne prihvati elemente iz ponude, odnosno ne zaključi ugovor o prodaji stana, da je tek tada ponudilac mogao pod istim uslovima iz ponude, ponuditi isti stan na prodaju i trećim licima, odnosno licima od kojih nijedno nije nosilac stanarskog prava. Međutim, za punovažnost ovako zaključenih ugovora, nužno se zahteva i elemenat - da je ponudilac prvo ponudio na prodaju isti stan licu koje po zakonu ima pravo preče kupovine.

-Slanje kataloga i oglasa. - U skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima, slanje kataloga, cenovnika, tarifa i drugih obaveštenja, kao i oglasa učinjenih putem štampe, letaka, radija, televizije ili na koji drugi način ne smatraju se ponudom za zaključenje ugovora, već je to samo poziv da se učini ponuda pod objavljenim uslovima.

131 Član 35. ovog Zakona.

Pošiljalac takvih poziva će odgovarati za štetu koju bi pretrpeo ponudilac, ako bez osnovanog razloga nije prihvatio njegovu ponudu.

-Sadržina ponude. - Ponuda mora da bude potpuna, jasna i precizna, odnosno da njena sadržina ispunjava sve te uslove. Sadržina ponude je potpuna kada iz nje može nastati budući ugovor. Ona mora da obuhvata sve bitne elemente budućeg ugovora, kao na primer, kad se radi o ugovoru o prodaji, ona mora da obuhvati ponuđenu stvar i cenu. Kada se radi o ugovoru o zakupu, ponuda mora da sadrži zakupno dobro, zakupni rok i zakupninu. Dakle, ponuda mora da sadrži sve bitne elemente koji su od značaja za budući ugovor. Ponuda mora da sadrži jasnu i preciznu volju koja je uperena u cilju zaključenja ugovora. Namera ponudioca da zaključi ugovor ne sme da bude dvosmislena i nejasna. Ponuda za zaključenje ugovora koja je upućena određenom licu je uperena u cilju zaključenja ugovora, a ne u cilju pozivanja na pregovore. Iz tih razloga ponuda koja nije dovoljno jasna i precizna, ne bi ni proizvodila pravno dejstvo.

-Forma ponude. - Kad zakon zahteva posebnu formu ponude, tada je ponudilac obavezan da ponudu za zaključenje ugovora učini u takvoj formi. To isto važi i za prihvatanje ponude. Ovakvo zakonsko ograničenje u pogledu forme ponude predviđeno je i u nas Zakonom o obligacionim odnosima.

132 Član 38. ovog zakona.

Međutim, potrebno je istaći da kad nema takvih zakonskih ograničenja u pogledu forme ponude (kao na primer, obaveznost pismene ponude kod nekih ugovora), onda se ponuda može slobodno izražavati, bilo pismeno, bilo usmeno, ali je bitno da ona sadrži bitne sastojke iz ugovora. Dakle, kad zakon zahteva posebnu formu ponude (kao na primer, pismenu ponudu kod prodaje nepokretnosti), onda je takva forma ponude bitna i mora biti učinjena samo u takvoj formi da bi mogla da proizvedi svoje dejstvo i dovede do zaključenja ugovora. Znači, ponuda koja je u tom slučaju učinjena van predviđene zakonske forme, ne proizvodi pravno dejstvo (iako sadrži sve bitne elemente budućeg ugovora, iako je ozbiljna, precizna i jasna) jer nije data u zakonskoj formi. U našem primeru, ponuda pri prodaji nepokretnosti koja je data u usmenom obliku, odno sno u usmenoj formi - ne proizvodi pravno dejstvo, jer nije data u pismenoj formi, što zakon izričito zahteva pri prometu nepokretnosti.

-Dejstvo ponude. - Glavno dejstvo ponude je da sa prihvatanjem ponude dovede do nastanka određenog ugovora. Shodno Zakonu o obligacionim odnosima, ponudilac je vezan ponudom, izuzev ako je svoju obavezu da održi ponudu isključio ili kad to isključenje proizilazi iz okolnosti posla.

133 Član 36. ovog Zakona. 

Ponuda se može opozvati u skladu sa ovom zakonskom odredbom, samo kada je ponuđeni primio opoziv pre prijema ponude ili istovremeno sa njom.

-Do kada ponuda obavezuje? -Pravi se razlika u pravu da li je ponudilac ponudu učinio prisutnom ili odsutnom licu. Tako se za ponudu koja je učinjena prisutnom licu smatra da je ista odbijena ako nije prihvaćena odmah, sem kad iz okolnosti slučaja proizilazi da ponuđenome pripada izvestan period za razmišljanje.

Ponuda koja je učinjena odsutnom licu, u kojoj nije određen rok za prihvatanje, vezuje ponudioca za vreme koje je redovno potrebno da ponuda stigne ponuđenome, da je ovaj razmotri, da o njoj odluči i da odgovor o prihvatanju stigne ponudiocu. Tako se prema Opštim uzansama za promet robom smatra, da to vreme ne može biti duže od 8 dana.

134 Član 22. Opštih uzansi za promet robom.

Zakon o obligacionim odnosima nije unapred predvideo ovaj rok već je samo pružio određeno pravno relevantne okolnosti i to vreme odredio pravnim standardima, kao vreme "koje je redovno potrebno da ponuda stigne ponudenom, da je ovaj razmotri, o njoj odluči i da odgovor o prihvatanju stigne ponudiocu".

135 Član 37. st. 4. Zakona o obligacionim odnosima.

Na osnovu ovakvog pravnog standarda, sud će u svakom određenom slučaju imati da utvrđuje i procenjuje vreme do kojeg roka ponuda obavezuje ponudioca. Kada je ponudilac u pismu ili telegramu odredio rok za prihvatanje ponude, smatra se da je taj rok počeo teći od datuma koji je označen u pismu, odnosno od dana kada je telegram predat na pošti. U slučaju, da pismo nije datirano, rok za prihvatanje ponude teče od dana kada je pismo predato na poštu. Na osnovu iznetog, može se zaključiti ponuda obavezuje za sve vreme za koje je određen rok za njeno prihvatanje. U slučaju da u tom roku, ponudilac ne prihvati ponudu, ponuda više i ne obavezuje ponudioca.

10. 3. Prihvatanje ponude. - Pod prihvatanjem ponude, podrazumeva se izjava volje ponuđenog lica koja je upućena ponudiocu, gde on izražava potpuni pristanak - saglasnost na učinjenu ponudu. Zakon o obligacionim odnosima, predviđa da je ponuda prihvaćena kad ponudilac primi izjavu ponuđenog da prihvata ponudu.

136 Član 39. ovog Zakona.

U ovom slučaju, naš zakonodavac se opredelio za teoriju prijema, po kojoj se smatra da je i ugovor zaključen u momentu prijema prihvata ponude od strane ponudioca. Bitno je ovde istaći da prihvatanje ponude mora sadržinski da odgovara ponudi, tj. da ista bude u svemu saglasna sa ponudom. Izjava volje kojom ponuđeni prihvata ponudu može da bude učinjena izrično ili prećutno. Kada je izjava o prihvatanju ponude data pod određenim uslovima, odnosno rezerve u pogledu bitnih elemenata koji su u ponudi navedeni, tada ovakva izjava o prihvatanju ponude ne bi se mogla u pravu smatrati prihvatom ponude. Ovakvo prihvatanje ponude, sa predlogom da se ista u nekom elementu izmeni i ne smatra se prihvatom ponude, već se u pravu smatra da je ponuđeni učinio novu ponudu ranijem ponudiocu.

Na osnovu napred iznetog, može se zaključiti da prihvatanje ponude mora u celini da akceptira ono što su kao bitni elementi budućeg ugovora koji su izneti u ponudi, u cilju zaključenja ugovora.

Ponuda je prihvaćena i kad ponuđeni pošalje stvar ili plati cenu, kao i kad učini neku drugu radnju koja se na osnovu ponude, prakse utvrđene između zainteresovanih strana ili običaja, može smatrati kao izjava o prihvatanju. I prihvatanje se može u pravu opozvati, pod uslovom da ponudilac primi izjavu o opozivu pre izjave o prihvatanju ili makar istovremeno sa izjavom o prihvatanju.

137 Ćlan39. st. 3. Zakona o obligacionim odnosima.

-Prihvatanje neposredne ponude. - Ponuda koja je učinjena prisutnom licu u pravu se smatra odbijenom ako ista nije prihvaćena bez odlaganja, sem kad iz okolnosti slučaja proizilazi da ponuđenom pripada izvestan rok za razmišljanje. Ponuda koja je učinjena telefonom, teleprinterom ili neposrednom radiovezom smatra se kao ponuda prisutnom licu.

-Zadocnelo prihvatanje ponude. - Prihvatanje ponude koje je izvršeno sa zadocnjenjem smatra se kao nova ponuda koja je učinjena od strane ponuđenog. Međutim, ako je izjava o prihvatanju ponude učinjena blagovremeno, a stigla ponudiocu posle isteka roka za prihvatanje, a ponudilac je znao ili je mogao znati da je izjava otposlata blagovremeno, ugovor se smatra zaključenim. Međutim, kako naš zakonodavac predviđa, ugovor se u takvom slučaju ne smatra zaključenim ako ponudilac odmah a najkasnije prvog idućeg radnog dana po prijemu izjave ili i pre prijema izjave a po isteku roka za prihvatanje ponude, izvesti ponuđenog da se zbog zakašnjenja njegovog prihvatanja ponude, ne smatra vezan svojom ponudom.

138 Član 43. Zakona o obligacionim odnosima.

-Momenat zaključenja ugovora. - Momenat zaključenja ugovora u pravu je bitno utvrditi iz razloga što od tog trenutka kada je isti ugovor zaključen počinje da proizvodi i svoje pravno dejstvo, odnosno da ugovor stvara obligaciono dejstvo. Osim toga, od trenutka zaključenja ugovora, utvrđuje se i sposobnost ugovaranja ugovornih strana (da li su one u tom momentu bile punoletne, odnosno poslovno sposobne i sl. ). Od trenutka zaključenja ugovora teku i rokovi koje su same strane predvidele za izvršenje svojih obaveza ili su ti rokovi određeni zakonom. Na osnovu toga, može se zaključiti  da momenat zaključenja ugovora u pravu vrlo bitan, zbog napred navedenih razloga.

U pravnoj nauci, postoji više teorija koje polaze od različitih stanovišta kada je ugovor zaključen, odnosno kada je ugovor nastao. Po jednoj teoriji, ugovor je nastao kada je ponuđeni izjavio da prihvata ponudu (teorija izjave ili emisije), po drugoj - ugovor je zaključen od momenta kada je ponudilac saznao za prihvatanje ponude (teorija saznanja), treća - polazi od namere stranaka da ugovor zaključe (teorija o odlučnoj nameri stranaka da ugovor zaključe), a četvrta teorija - zauzima stav da je ugovor zaključen od momenta prijema, prihvata ponude, od strane ponudioca (teorija prijema).

1) Teorija izjave ili emisije. - Shodno ovoj teoriji, smatra se da je ugovor zaključen u momentu prihvatanja ponude od strane ponuđenoga. To može biti potpisivanje pismena kojim se vrši prihvatanje ponude.

Korekcija ove teorije dovela je do tzv. teorije otposlanja ili ekspedicije, po kojoj se smatra da je ugovor zaključen u momentu kad ponuđeni preda na pošti svoje pismo ili telegram o tome da prihvata ponudu.

139 Ova teorija je prihvaćena u švajcarskom pravu, gde se članom 10. švajcarskog Zakona o obligacijama predviđa da je ugovor zaključen između odsutnih lica, u momentu kada je izjava o prijemu predata radi odašiljanja.

Teorija otposlanja ili ekspedicije samo je jedna varijanta teorije izjave volje, gde je ona samo pomerila momenat zaključenja ugovora na momenat predaje izjave na pošti. U stvari, ona se zasniva na istoj teoriji izjave, s tim da je ugovor zaključen čim su se dve strane saglasile i izjavile svoje volje koje se podudaraju.

2) Teorija saznanja ili informacije. - Po ovoj teoriji saznanja ili informacije, ugovor se smatra zaključenim od momenta saznanja ponudioca o sadržini izjave kojom je njegova ponuda prihvaćena. To najčešće biva u momentu, kada ponudilac saznaje o prihvatanju njegove ponude, čitajući telegram ili pismo. Kritika koja je upućena ovoj teoriji odnosi se na to kako ustanoviti da je ponudilac zaista pročitao pismo kojim se ponuda prihvata, a posebno - kako ustanoviti momenat kada ga je pročitao. Usled toga je došlo do korekcije teorije saznanja, putem teorije prijema, prema kojoj se ugovor smatra zaključen u trenutku kada izjava o prihvatanju ponude dospe do ponudioca, tj. kada ponudilac primi telegram ili pismo od ponuđenog kojim ovaj prihvata ponudu.

3) Teorija, po kojoj je odlučna namera stranaka da ugovor zaključe. - Prema ovoj teoriji, momenat zaključenja ugovora treba uvek utvrđivati istraživanjem namere stranaka. Tu treba primeniti opšte principe tumačenja ugovora i iz zajedničke namere stranaka utvrditi u kojem se momentu ugovor smatra zaključenim, vodeći pri tome računa o prirodi svakog ugovora i okolnostima slučaja. Kada se na osnovu iznetih argumenata ne može utvrditi trenutak zaključenja ugovora, onda treba isti utvrđivati prema običajima ili prema pravičnosti.

140 Ovakvo mišljenje ima i Perović dr S, ibid, str. 284.

4) Teorija prijema. - U našem pravu, prihvaćena je teorija prijema, prema kojoj je ugovor zaključen onog momenta kad ponudilac primi izjavu ponuđenog da prihvata ponudu.

141 To je predviđeno članom 39. st. 1. Zakona o obligacionirn odnosima

Ovakva teorija odgovara pravnoj sigurnosti jer unosi veliki stepen izvesnosti u odnose između ponudioca i ponuđenog. Pomoću ove teorije prijema, jednostavnije se utvrđuje trenutak prijema izjave ponuđenoga da prihvata ponudu, od strane ponudioca. Merodavan je momenat prijema izjave ponuđenog o prihvatu ponude od strane ponudioca.

Što se tiče mesta zaključenja ugovora koje je značajno u pravu zbog određivanja, na primer, mesne nadležnosti suda u slučaju spora i sl. , naš Zakon o obligacionim odnosima je predvideo da mesto zaključenja ugovora nije mesto u kojem je ponudilac primio prihvat ponude, već je to mesto u kome ponudilac ima svoje sedište, odnosno prebivalište u kojem trenutku ga ima kada je učinio ponudu.

10.4. Nedostaci saglasnosti volja, pri zaključenju ugovora.

U slučaju da je izjava volje pri zaključenju određenog ugovora kod nekog lica (ugovorne strane) iznuđena silom ili pretnjom, izazvana prevarom ili je učinjena u zabludi o relevantnim činjenicama, smatra se u pravu, da volja nije slobodno izjavljena već da ima nedostataka. Dakle, nedostaci saglasnosti volje ogledaju se u postojanju zablude, prevare i prinude u volji kod ugovornika.

A) Zabluda. - Pod zabludom se smatra netačna predstava o stvarnosti.

142 Perović dr S. , ibid, str. 286

Kod zablude se u svesti nekog lica, javlja verovanje da je nešto tačno što u realnosti nije tačno ili obrnuto, da je nešto netačno što je u stvari tačno. Sa gledišta prava, može se reći da zabluda predstavlja netačnu predstavu o pravnim činjenicama koje su relevantne za punovažnost ugovora. Tu se najčešće netačna predstava odnosi na neki elemenat ugovora, na njegovu prirodu, na lice sa kojim se ugovara i sl.

-Vrste zabluda. - Postoji više vrsta zabluda u pravu koje se odnose na zaključenje ugovora, kao što su:

1) Zabluda o prirodi ugovora. - Ova zabluda postoji kad jedan saugovarač misli da zaključuje određeni ugovor, a drugi saugovarač misli da zaključuje sasvim drugi ugovor, na primer jedan saugovarač veruje da kupuje određenu stvar, a drugi veruje da stvar uzima u zakup.

2) Zabluda o ličnosti (error in persona). - Ova zabluda o ličnosti, postoji u slučaju kad jedan saugovarač ima pogrešnu predstavu o identitetu drugog saugovarača, odnosno o svojstvima ličnosti, kao na primer, misli da ugovara sa Zoranom Markovićem arhitektom, a u stvari ugovara sa Zoranom Markovićem mašinskim tehničarem ili kad ugovara sa Zoranom Markovićem, mašinskim tehničarem, a u stvari misli da ugovara sa Petrom Perićem, mašinskim tehničarem.

3) Zabluda o predmetu ugovora (error in corpore). - Ista se zabluda, odnosi na sam identitet stvari koja je predmet ugovora, kao na primer, prodavac misli da je prodao određenu stvar (njivu pored reke), a kupac misli daje kupio neku drugu (na primer, njivu pored puta).

4) Zabluda o supstanci (error in supstantia). - Ista zabluda predstavlja pogrešnu predstava o supstanci od koje je stvar sastavljena, (prodavac misli da prodaje stvar od bakra, a kupac misli da kupuje stvar od zlata). Ili na primer, prodavac misli da prodaje običnu stvar, a kupac misli da kupuje stvar koja ima posebnu umetničku vrednost i sl.

5) Zabluda o motivu. - Ova zabluda postoji u slučaju kad jedan saugovarač stekne pogrešno ubeđenje o nekoj činjenici koja ga je motivisala i pobudila da zaključi određeni ugovor (na primer, kupuje novu mašinu iz razloga što je mislio da mu je ranija izgorela u požaru).

6) Zabluda o kauzi ugovora. - Ista se zabluda javlja kad postoji netačna predstava o postojanju osnova nekog ugovora, kao na primer, kad neko lice zaključi ugovor o osiguranju neke stvari, ne znajući da je ista stvar od njegovog prethodnika ranije osigurana.

7) Zabluda o pravu i zabluda o činjenicama. - Zabluda o pravu, postoji kada neko zaključuje određeni ugovor sa punoletnim licem jer smatra da se punoletnost stiče sa 18 godina, a ustvari - zaključuje ugovor sa licem koje je lišeno poslovne sposobnosti iako isto lice ima više od 20. godina.

8) Zabluda zbog netačnog prenošenja volje. - Postoji u slučaju kada se ponuda, odnosno izjava o prihvatanju ponude netačno prenese drugom licu usled tehničke omaške, kao na primer, kada poštanski službenik pogrešno pošalje telegram gde stoji: "sa ponudom sam saglasan", umesto "sa ponudom nisam saglasan".

U pravu se mogu pojaviti i mnoge druge zablude koje proizvode određenu nepunovažnost ugovora. Dakle, ugovori koji su zaključeni u zabludi, smatraju se relativno ništavim ugovorima, pa poništenje ugovora može tražiti samo ona strana u čijem je interesu da se isti ugovor poništi. Ovi ugovori se smatraju, u našem pravu, rušljivim ugovorima. Zakonom o obligacionim odnosima predviđeno je da je ugovor rušljiv kad ga je zaključila strana ograničeno poslovno sposobna ili kad je pri njegovom zaključenju bilo mana u pogledu volje strana, kao i kad je zakonom ili posebnim propisima predviđena rušljivost ugovora.

143 Član 111. ovog Zakona.

Pravo poništenja rušljivog ugovora može se zahtevati u roku od jedne godine dana od saznanja za razlog rušljivosti. To pravo u svakom slučaju prestaje istekom roka od 3 godine od dana zaključenja ugovora.

144 Član 117. Zakona o obligacionim odnosima.

Zablude koje ugovor čine rušljivim, odnose se na bitna svojstva predmeta ugovora, na lica sa kojim se zaključuje ugovor, kao i na okolnosti koje se po običajima u prometu ili po nameri stranaka smatraju odlučnim, a strana koja je u zabludi ne bi inače zaključila ugovor da je to u momentu zaključenja ugovora znala.

Na osnovu napred iznetog, može se zaključiti da savremena prava, pa i naše, prihvataju zabludu kao razlog rušljivosti, odnosno relativne ništavosti ugovora. To bliže znači, da zaključeni ugovor u zabludi nije ništav sam po sebi već da drugi zainteresovani saugovarač može zahtevati njegovo poništenje. Kad drugi saugovarač ne zahteva poništenje ugovora, isti ugovor važi i proizvodi pravna dejstva od momenta njegovog zaključenja.

145 Ovakav opšti princip prihvaćen je u članu 31. švajcarskog Zakonika o obligacijama, članu 1427. italijanskog Građanskog zakonika i članu 1117. francuskog Građanskog zakonika.

Osim poništenja ugovora koji je zaključen u zabludi javlja se kao sledeća sankcija i naknada štete. Kada se ugovor poništi, druga ugovorna strana, koja je pretrpela određenu štetu usled toga što je ugovor zaključila u zabludi, može od druge ugovorne strane da zahteva i naknadu štete koja je njoj prouzrokovana, kao savesnoj strani. Pri ovome, prisustvo zablude u ugovoru se ne pretpostavlja nego se mora dokazati, kao što se mora dokazati i činjenica da je određena strana, koja je savesna, pretrpela štetu zato što je ugovor zaključila u zabludi, sa licem koje je dovelo u zabludu.

-Bitna zabluda. - Naš Zakon o obligacionim odnosima, kada govori o bitnoj zabludi ističe da je ona bitna kada se odnosi na bitna svojstva predmeta, na lice sa kojim se zaključuje ugovor, ako se ugovor zaključuje s obzirom na svojstva tog lica, kao i na okolnosti koje se po običajima u prometu ili po nameri stranaka smatraju odlučnim, a strana koja je u zabludi ne bi inače, da nije u zabludi, zaključila ugovor takve sadržine.

146 Član 61. ovog Zakona.

Zakonodavac, u ovom članu, predviđa i sankcije, pa strana koja je u zabludi može tražiti poništaj ugovora zbog bitne zablude, sem kad pri zaključenju ugovora nije postupala s pažnjom koja se u

prometu zahteva. Pored toga, u slučaju poništenja ugovora zbog zablude, savesna strana ima pravo da traži naknadu štete koju je usled toga pretrpela. Strana koja je u zabludi ne može se na nju pozivati, ako je druga strana spremna da izvrši ugovor kao da zablude nije ni bilo.

Kod ugovora bez naknade, po našem pravu, bitnom zabludom se smatra i zabluda o pobudi koja je bila odlučna za preuzimanje obaveza.

147 Član 62. Zakona o obligacionim odnosima.

B) Prevara. - Prevarom se u našem pravu, smatra slučaj kad jedna strana izazove zabludu kod druge strane ili je održava u zabludi u nameri da je time navede na zaključenje ugovora.

148 Član 65. Zakona o obligacionim odnosima.

Pojam prevare, podrazumeva dva elementa: 1) psihološkog karaktera (gde jedna strana izaziva zabludu ili održava u zabludi drugu stranu) i 2) koji je vezan sa ostvarenjem namere koje dovode do pogrešne predstave o relevantnim činjenicama. Takva oba elementa utiču na volju ugovornika, tako da on, u njihovom odsustvu, ne bi zaključio ugovor. Dakle, između prevare i izjave volje, postoji uzročna veza.

Prevara se može učiniti aktivnim i pasivnim ponašanjem. Aktivnim ponašanjem može se prevara učiniti, na primer, ubeđivanjem kupca daje sat zlatan, a ustvari je od prostog metala. Pasivnim radnjama, može se učiniti prevara i ćutanjem, kada na primer, prodavac nekog građevinskog zemljišta ne saopšti kupcu prilikom kupovine placa da je na tom zemljištu zabranjena gradnja i sl.

Druga strana, koja je pod prevarom kao savesna zaključila određeni ugovor, može zahtevati poništaj ugovora, a takođe ima pravo i na naknadu pretrpljene štete. Ugovor bez naknade može se poništiti i kad je prevaru učinilo treće lice, bez obzira na to da li je druga ugovorna strana za vreme zaključenja ugovora znala ili morala znati za prevaru.

Prevara je, dakle, uvek uzrok rušljivosti ugovora, pa i u našem pravu, lice koje je prevareno može u roku od jedne godine dana od saznanja za prevaru (subjektivni rok), odnosno u roku od 3 godine dana (objektivni rok) da zahteva poništenje toga ugovora.

V) Prinuda. - Prinuda je nedozvoljeni akt određenog lica kojim se drugo lice primorava da izjavi volju u određenom smeru. Ona se javlja kao rezultat određenog pritiska. Pritisak se može učiniti na više načina, kao na primer, upotrebom fizičke sile i izazivanjem straha kod drugog lica.

Da bi postojala prinuda (fizička prinuda, odnosno pretnja), potrebno je da se ispune određeni uslovi i to: 1) da odlučujuće ista utiče na izjavu volje, 2) da ozbiljno čini utisak na saugovarača i 3) da predstavlja nedozvoljen akt.

U skladu sa našim Zakonom o obligacionim odnosima predviđeno je da kad ugovorna strana ili neko treće lice nedopuštenom pretnjom izazove opravdani strah kod druge strane, tako da ona iz tih razloga zaključi ugovor, druga strana može da zahteva da se ugovor poništi.

149 Član 60. Zakona o obligacionim odnosima. 

U smislu ove zakonske odredbe, strah se smatra opravdanim kad se iz okolnosti slučaja vidi da je ozbiljnom opasnošću ugrožen život, telo ili drugo značajno dobro, ugovorne strane ili trećeg lica.

Prinuda je uzrok ništavosti ugovora i rok za podnošenje tužbe je jedna godina dana od prestanka pretnje, odnosno prinude (subjektivni rok), a u svakom slučaju pravo na tužbu zastareva istekom roka od 3 godine, od dana zaključenja ugovora (objektivni rok). Osim poništenja ugovora, kod prinude, odnosno pretnje, oštećeno lice ima pravo i na naknadu štete koju zbog pretnje, odnosno prinude trpi.

10.5. PREDMET UGOVORA

Predmet ugovora je ono o čemu je ugovor, nekada je to neka stvar (gde se jedna strana obavezuje, na primer, da je preda drugoj strani), pravo (stvarno ili tražbeno), a nekad je to i određena radnja (davanja, činjenja ili uzdržavanja). Znači, predmet ugovora je ono što čini sadržinu obligacija.

150 Konstantinović dr M, Obligaciono pravo (skripta), Beograd, 1961, str. 34.

Ako je predmet ugovora stvar, ona mora da postoji u momentu zaključenja ugovora i da je jasno određena. Ugovor može da ima za predmet i odredive stvari, buduće stvari, kao na primer plod sa njive roda iz određene kalendarske godine, sav priplod od određene stoke i sl. Predmet ugovora, nužno je da ima novčanu vrednost.

Predmet ugovora mora biti, dakle, određen ili odrediv, moguć i da nije protivan imperativnim propisima. Predmet ugovora mora da bude i moguć, bilo fizički bilo pravno. Ne može biti predmet ugovora nešto što je nemoguće, kao na primer, ne može se zaključiti ugovor, izmedu fizičkih lica - čiji je predmet državna svojina, tada postoji pravna nemogućnost, ali takođe ne može biti predmet ugovora, nešto što je i fizički nemoguće, kao na primer, uništene stvari usled više sile.

Predmet ugovora mora da bude dopušten, odnosno da ima za predmet dopuštenu stvar ili radnju, tj. da nije zabranjena propisima, protivna javnom poretku ili moralu. U pravu postoji niz zabrana koje su imperativnog karaktera i koji ne dozvoljavaju da to bude predmet ugovora.

Kada je predmet ugovora nemoguć, nedopušten, neodređen ili neodrediv, ugovor je ništav.

151 Član 47. Zakon o obligacionim odnosima.

Na ništavost kao sankciju, u slučaju kada je predmet ugovorne obaveze nemoguć, nedopušten, neodređen ili neodrediv, može se pozvati svako zainteresovano lice i na nju se pazi po službenoj dužnosti i pravo na isticanje ništavosti ne gasi se sa protekom vremena, odnosno ne zastareva pravo na tužbu za utvrđenje ništavosti.

10.6. Osnov ugovora (kauza)
Svaka ugovorna obaveza, ima dva elementa: 1) na šta se dužnik obavezuje i 2) zašto se obavezuje. Kod prvog elementa, obuhvaćen je pojam predmeta ugovora a kod drugog elementa, obuhvaćen je pojam kauze (osnova). Svaka ugovorna obaveza ima svoj osnov, tj. ona je neposredni pravni interes koji je izazvao stvaranje obligacije. Tako na primer, dužnik se obavezuje iz razloga što se i druga strana, takođe, obavezuje prema njemu i tada obaveza druge strane, služi za osnov njegove sopstvene obaveze. Kupčeva obaveza je da plati cenu i zasniva se na prodavčevoj obaveze da mu prenese stvar u svojinu. Sa izvršenjem obaveze od strane prodavca, kupac stiče svojinu na stvari i ona je osnov njegove obaveze da on prodavcu plati cenu. Osnov je, dakle, uvek neposredni pravni cilj koji dužnik želi da ostvari svojom obavezom i koji ga navodi da se obaveže

152 Konstantinović dr M, ibid, str. 37.

Naš Zakon o obligacionim odnosima, predviđa kauzu (osnov) kao nužan uslov nastanka i postojanja ugovora. Shodno ovom Zakonu, svaka ugovorna obaveza mora imati dopušten osnov. Nedopušten je osnov, kada je isti protivan imperativnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i moralu.

Predpostavlja se da obaveza ima osnov i kada isti nije izražen.

153 Član 51. Zakona o obligacionim odnosima.

Tada se radi o prividnoj kauzi. Tu stranke mogu imati pogrešne predstavu o kauzi, odnosno verovati da ista postoji iako ona u stvarnosti ne postoji (tzv. putativna kauza - koja sprečava nastajanje punovažnog ugovora). Međutim, često se prividnost kauze javlja kao rezultat volje saugovorača, gde stranke iz različitih motiva lažno predstavljaju trećim licima da su zaključile jedan ugovor sa određenom kauzom, a da ga ustvari one nisu zaključile, odnosno da prikriju stvarnu kauzu i prema trećim licima da iskažu neku drugu kauzu. To se mogu pojaviti, dakle, dva slučaja kauze: fiktivan i simulovan oblik kauze i obe ne proizvode pravna dejstva.

Simulovana kauza ne proizvodi pravno dejstvo jer je lažna, a prikrivena fiktivna kauza može biti i pravno valjana ako nije zakonom zabranjena ili nemoralna.

Medutim, kada se radi o odsustvu kauze ili kad ona nije dopuštena ona dovodi do ništavosti ugovora, odnosno ugovori zaključeni bez osnova ili koji imaju nedopušten odnos su ništavi i ne proizvode pravna dejstva.

154 Član 52. Zakona o obligacionim odnosima.

10. 7. Forma ugovora
Pravilo je, u našem pravu da postoji neformalnost ugovora, pa se ističe da za zaključenje ugovora nije potrebna nikakva posebna forma, sem kad zakonom nije drukčije predviđeno.

155 Član 67. Zakona o obligacionim odnosima.

Zahtev iz zakona, da ugovor bude zaključen u određenoj formi (na primer pismenoj) važi i za sve docnije izmene ili dopune ugovora. Međutim, zakonodavac u navedenom članu Zakona o obligacionim odnosima predviđa da su punovažne kasnije usmene dopune o sporednim tačkama o kojima u formalnom ugovoru nije ništa rečeno, kad to nije protivno cilju radi kojeg je forma propisana. Punovažne su i kasnije usmene pogodbe kojima se smanjuju ili olakšavaju obaveze jedne ili druge strane, kada je posebna forma propisana samo u interesu ugovornih strana.

1) Vrste formi. - Prema načinu ispoljavanja forme, ista može biti pismena, svečana forma, u vidu javne isprave, realna, usmena forma i sl.

Pismena forma, podrazumeva da je ugovor sačinjen i napisan rukom, pisaćom mašinom ili drugim sredstvom i koji je svojeručno potpisan od ugovornih strana koje se obavezuju. Elementi pismene forme su tekst izjava volja i potpisi ugovornih strana. Tekst izjave volja može biti napisan u više primeraka isprave i to se kod ugovora najčešće i čini, tako da određeni broj primeraka dobija svaka od ugovornih strana.

U pismenom tekstu izjava volje, unose se sve one klauzule volja o kojima su strane ugovornice postigle saglasnost. Zahteva se da u tekstu izjava volja, moraju biti navedeni svi oni bitni elementi koji su za odnosni ugovor neophodni i da bi isti mogao proizvoditi pravno dejstvo, kao na prime, kada se radi o ugovoru o prodaji, mora biti tačno definisan predmet ugovora (roba, stvar, količina, kvalitet i sl. ) i cena. Sve izmene pismenog ugovora, takođe, se vrše u pismenoj formi i isti predstavljaju anekse ugovora. Pismeni ugovor je zaključen kada su strane, koje se obavezuju, potpisale tekst izjava volja.

U svečanoj formi, mogu se zaključiti određeni ugovori, gde se zahteva često intervencija određenog organa javne vlasti i izdavanja odgovarajuće javne isprave. U nekim pravnim sistemima za zaključenje izvesnih ugovor, potrebna je prisutnost javnih službenika - notara čija je obaveza ili sastavljanje samog pismenog akta ili overavanje istog pismenog ugovora.

156 U francuskom pravu postoje tzv. notarijalni ugovori, kao što su ugovor o poklonu, ugovor kojim se konstuiše hipoteka i dr. Isti je slučaj i u italijanskom Građanskom zakoniku gde sr predviža intervenclja notara kod ugovora o poklonu, ugovora o punomoćstvu, ugovora o kupoprodaji stambene zgrade i dr.

Za realnu formu, pored saglasnosti volja, nužna je i sama predaja stvari. U savremenom pravu se smatra da su ovi ugovori tzv. realni ugovori relitki rimskog prava i da bi oni trebali što pre da isčeznu. Naš Zakon o obligacionim odnosima prekinuo je dotadašnju praksu i klasične realne ugovore iz rimskog prava (zajam, ostavu i zalogu) regulisao kao konsensualne, što znači da predaja stvari nije akt zaključenja ugovor, već akt ispunjenja.

157 Članovi 557, 712. i 966. Zakona o obligacionim odnosima.

Iz same stilizacije člana 67. našeg Zakona o obligacionim odnosima, može se izvući zaključak, da postoji i usmena forma ugovora gde je potrebna samo saglasnost volja ugovornih strana izražena usmenim putem, rečima strana ugovornica. I tu je bitno da su strane ugovornice usmenim putem saglasile se o bitnim elementima ugovora, jer u suprotnom ako nema saglasnosti volja nema ni zaključenja ugovora bilo u kojoj formi zaključenja ugovora da se radi.

2) Vrste formi ugovora, prema pravnom dejstvu. - Prema pravnom dejstvu, forme ugovora, mogu biti: bitna (forma ad solemnitatem) i dokazna (forma ad probationen). Radi se o bitnoj formi ugovora, u slučaju da ona predstavlja konstitutivni sastojak ugovora. Ista se može odredit, zakonom ili voljom stranaka. U takvim slučajevima, kada je forma predviđena kao bitan uslov za nastanak ugovora, ugovor ne može ni nastati dok se ista forma ne ispuni. Tako na primer, za ugovore o prometu nepokretnosti nužna je i bitna pismena forma. Dakle, ugovor koji je zaključen u usmenoj formi o prodaji određene njive, zemljišne i parcele, zgrade, ne bi proizvodio pravno dejstvo.

Kod dokazne forme, bitno je da nastanak ugovora nije vezan za ispunjenje ove forme. Postojanje ugovora može se dokazivati upotrebom te forme.

3) Vrste formi ugovora, po načinu nastanka. - Tu postoje dve vrste forme i to: zakonska i ugovorna. Zakonska forma je ona forma koja je zakonom određena. Naš Zakon o obligacionim odnosima, predviđa da ugovor koji nije zaključen u propisanoj formi (zakonskoj formi) nema pravno dejstvo, ukoliko iz cilja propisa kojima je određena forma ne proizilazi šta drugo.

158 Član 62. ovoga Zakona. 

Ugovorna forma predstavlja formu koju su stranke svojom voljom predvidele za neki ugovor. Ugovor koji nije zaključen u predviđenoj ugovornoj formi nema pravno dejstvo, ukoliko su strane punovažnost ugovora uslovile posebnom formom.

159 Član 70. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

11. Dejstvo obligacionih ugovora

Ugovor, kao izvor obligacija, ima određeno pravno dejstvo. To dejstvo obligacionih ugovora razlikuje se od dejstva same obligacije. Za razliku od dejstva obligacija uopšte koja se sastoji u tome da jedna strana ima pravo da traži izvršenje određene radnje (činidbe) od druge strane, dejstvo obligacionih ugovora sastoji se u stvaranju same obligacije. Iz tih razloga je ugovor po svom dejstvu jedan od izvora obligacija. Ugovor dejstvuje između samih ugovornih strana, ali on proizvodi određena dejstva i prema trećim licima.

Dejstvo ugovora među ugovornim stranama. - Ugovorom se zasniva određeni pravni odnos, odnosno ugovorni odnos. Suština dejstva ugovora je u tome što on ima obavezno dejstvo i snagu za ugovorne strane. To znači, da ugovorne strane jedna drugu mogu da prinude zakonom utvrđenim pravnim sredstvima, kao na primer, tužbom (preko nadležnog suda), na izvršenje obaveza zasnovanih ugovorom.

Dejstvo ugovora prema trećim licima. - Izuzetno, ugovor može da se odnosi i na treća lica, odnosno da se zaključi u korist trećeg lica. Pod ovim ugovorima, podrazumevaju se takvi ugovori prema kojima se jedna ugovorna strana obavezuje drugoj na izvršavanje obligacionih radnji u koristi tećeg lica, tako da i treće lice, može da traži od obavezne strane neposredno ispunjenje ugovora koji su druga lica zaključila, kao na primer, kod ugovora o osiguranju života u korist trećih lica.