PREDMET 
POSLOVNO PRAVO

LEKCIJA 5


12. TUMAČENJE UGOVORA

Ugovor je rezultat saglasnosti volja ugovornih strana. Tumačiti ugovor, znači, istražiti smisao volja ugovornih strana. Kad su ugovorne odredbe jasne i nedvosmislene i ugovorne strane saglasne u pogledu njihovog smisla i domašaja, sud se i ne upušta u tumačenje volja ugovornih strana.

160 Perović dr S, Tumačenje obligacionih ugovora"Pravni život" br. 6/1966, str. 3-14; Stojanović dr D, Tumačenje ugovora "Anali Pravnog fakulteta", Beograd, br. 3-5/98, str. 465.

U takvom slučaju, odredbe ugovora se primenjuju onako kako iste glase. Ali, kad takve saglasnosti volja ugovornih strana nema, onda sud, najčešće, pristupa tumačenju ugovora. Pored toga, Zakon o obligacionim odnosima predviđa da, osim suda, tumačenje volja ugovornih strana može da izvrši i neko treći. To je tzv. vansudsko tumačenje ugovora, gde ugovorne strane mogu predvideti da se u slučaju nesaglasnosti u pogledu smisla i domašaja ugovornih odredbi, neko treći, protumači smisao i domašaj ugovornih odredbi. Pri tumačenju spornih odredbi ugovora, kako predviđa i zakonodavac, ne treba se držati doslovnog značenja upotrebljenih izraza već treba istraživati zajedničku nameru ugovorača i odredbu iz ugovora tako razumeti kako to odgovara načelima obligacionog prava.

161 Član 99. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

U slučaju kad je ugovor zaključen prema unapred odštampanom sadržaju ili kad je ugovor bio na drugi način pripremljen i predložen od jedne ugovorne strane, nejasne odredbe tumačiće se u korist druge strane.

162 Član 100. Zakona o obligacionim odnosima.

Zakonodavac je i dalje predvideo da nejasne odredbe u ugovoru bez naknade, treba tumačiti u smislu koji je manje težak za dužnika, a kod teretnih ugovora u smislu kojim se ostvaruje pravičan odnos uzajamnih davanja.

163 Član 101. Zakona o obligacionim odnosima.

Tumačenjem ugovora treba otkriti smisao zajedničke volje ugovornih strana. Kada su odredbe u ugovoru dvosmislene, treba iz tumačiti shodno onome što je uobičajeno u mestu zaključenja ugovora i u smislu koji više odgovara sadržini ugovora, njegovoj prirodi i predmetu kao i svojstvima ugovornih strana.

13. Evikcija, posebno dejstvo ugovora, sa naknadom obavezom pravne zaštite
Obaveza zaštite sastoji se u dužnosti jedne ugovorne strane da osigura drugu ugovornu stranu od svakog pravnog uznemiravanja koja bi dolazila od nekog trećeg lica (tzv. obaveza zaštite od evikcije), kao i da mu garantuje da određena stvar nema nikakve skrivene fizičke nedostatk i da se ista može koristiti za ono čemu ona služi. Dakle, radi se o dvostrukoj obavezi i to: obavezi zaštite od pravnog uznemiravanja i obavezi zaštite kod skrivenih fizičkih mana.

13. 1. Obaveza zaštite od evikcije. - Evikcija se sastoji u uznemiravanju pribavioca stvari po osnovu nekoga prava koje je postojalo pre pribaviočevog sticanja stvari, a o čemu on prilikom zaključenja ugovora nije znao.

164 Perović dr S, ibid, str. 377.

Uznemiravanje može da čini i sam prenosilac ali češće to čini neko treće lice. Pri evikciji, kao pravnom uznemiravanju, nužno je da se ista obavlja isticanjem nekog pravnog osnova koji isključuje pribaviočevu državinu ili ga ometa u vršenju prava sužavajući mu obim ovlašćenja koje je on imao u vidu prilikom zaključenja ugovora. Faktičko uznemiravanje ne ulazi u pojam evikcije. Tako na primer, ne postoji pravno uznemiravanje, kada neko nasilno pribaviocu oduzme državinu stvari ili ga ometa u vršenju prava bez ikakvog pravnog osnova (na primer, krada stvari od strane nekog trećeg lica).

Evikcija može biti potpuna ili delimična ili da se sastoji u nekom teretu za pribavioca. Potpuna evikcija bi bila u slučaju kada je pribavilac izgubio državinu na celoj pribavljenoj stvari, a delimična kada je on izgubio samo na jednom delu stvari, a da mu pri tome i krug ovlašćenja povodom takve stvari ostane isti. Ovo razlikovanje evikcije, na potpunu i delimičnu je od značaja pri utvrđivanju visine naknade koju prenosilac duguje pribaviocu zbog pravnog uznemiravanja.

Za postojanje evikcije i ostvarivanje njene zaštite, potrebno je da se ispune sledeći uslovi: l)da je uznemiravanje sticaoca na nekoj stvari, zasnovano na nekom pravu; 2) da se pravni nedostatak tiče prava prenosioca; 3) da pribavilac nije znao za taj nedokstatak i 4) da sticalac blagovremeno obavesti prenosioca o pravnom uznemiravanju.

1) Uznemiravanje treba da se zasniva na nekom pravu. - Sticalac nekog prava, može da bude uznemiravan na više načina, kao na primer, putem tužbe i u vidu prigovora. Tako na primer, ako je neka stvar u državini pribavioca, onda uznemiravanje može da bude putem svojinske tužbe za povraćaj stvari ili tužbe za zaštitu službenosti ili tužbe kojom se štiti založno pravo i sl. Sticalac može biti uznemiravan i putem prigovora kada je pribavilac, odnosno sticalac podigao svojinsku tužbu a tuženi ističe da sticalac nije postao vlasnik stvari po osnovu ugovora sa prenosiocem. U tom slučaju, sticalac će moći da pozove u zaštitu svog prenosioca.

2) Pravni nedostatak treba da postoji u prenosiočevom pravu. - Da bi pribavilac mogao da ostvari pravo na zaštitu od evikcije, neophodno je da je pravni nedostatak postojao i pre nego što je on stekao stvar. Tako na primer, pribavilac ne može zahtevati zaštitu od prenosioca kad je to pravo stečeno kasnije.

3) Savesnost pribavioca. - Jedan od nužnih uslova je i savesnost pribavioca kad se radi o zaštiti od evikcije. Savesnost se ceni prema činjenici da li je sticalac već u momentu zaključenja ugovora znao za pravni nedostatak. U slučaju da je on znao u momentu zaključenja ugovora za pravni nedostatak, onda on i nema pravo na zaštitu od evikcije. I obrnuto, ukoliko on to nije znao, imaće pravo na odgovarajuću naknadu.

4) Pribavilac treba da obavesti prenosioca o pravnom uznemiravanju. - Da bi se mogla pružiti pravna zaštita pribaviocu, prenosilac mora da sazna o pravnom uznemiravanju. Najčešće, on biva obavešten od pribavioca o pravnom uznemiravanju koje dolazi od trećih lica, i bilo da se ono vrši sudskim ili vansudskim putem. U tom slučaju prenosilac je u obavezi da u razumnom roku pruži zaštitu pribaviocu i oslobodi stvar od prava ili pretenzije trećeg lica ili kad se radi o stvarima koje su određene po rodu da da u zamenu drugu stvar bez pravnih nedostataka. Ukoliko dode do spora, između sticaoca stvari i trećeg lica, prenosilac je dužan da se umeša u spor kada je blagovremeno pozvan i da štiti pribavioca u sporu.

14. Obaveza zaštite u slučaju fizičkih nedostataka stvari
Prenosilac je obavezan da omogući pribaviocu stvari ne samo mirnu nego i korisnu državinu.

165 Konstantinović dr M, ibid, str. 67. 

Stvar treba da pruži pribaviocu sve one koristi koje on od nje očekuje, te iz tih razloga prenosilac je obavezan da zaštiti pribavioca ukoliko se pokaže da stvar ima nedostataka ili da nema one osobine koje je prenosilac tvrdio da ima. Ovakva obaveza zaštite pribavioca stvari kod teretnih dvostranih ugovora postoji baš iz razloga uzajamnosti davanja obe ugovorne strane, odnosno ekvivalentnih međusobnih prestacija.

166 Đorđević dr Z, Problem ekvivalentnosti u obligacionom pravu, Beograd, 1958, str. 59.

Tako na primer, kad se radi o ugovoru o prodaji postoje uzajamna davanja i na strani prodavca i na strani kupca jer se radi o dvostranom ugovoru. Tako je po ovom ugovoru, prodavac dužan da isporuči stvar saglasno ugovoru (između ostalog i u pogledu fizičkih svojstava), a kupac je dužan da kao ekvivalentno davanje isplati određenu cenu. Kada se radi o prodatoj stvari koje imaju skrivenu manu, kupac bi svakako drugačije odredio, odnosno ponudio manju cenu ili ne bi zaključio ugovor, da je znao za takvu manu u momentu zaključenja ugovora.

Obaveza zaštite od fizičkih nedostataka na stvari, postoje na strani prenosioca, ali je i tu potrebno da se ispune određeni uslovi i to: 1) da stvar koja je predmet ugovorne obaveze ima neki fizički, odnosno materijalni nedostatak, 2) taj nedostatak, odnosno mana na stvari treba da je skrivena i 3) potrebno je da je nedostatak postojao u momentu prelaska rizika na pribavioca. Svi ovi uslovi moraju da budu kumulativno ispunjeni.

1) Stvar mora imati materijalni nedostatak. - Materijalni nedostatak postoji kad stvar nema ona svojstva i karakteristike koje su izričito ili prećutno ugovorom predviđene. Osim toga, materijalni nedostatak postoji i u slučaju kad stvar nema potrebna svojstva za posebnu upotrebu za koju je pribavilac i nabavlja, a koja je bila poznata prrnosiocu ili morala biti poznata.

167 Član 479. st. 2. Zakona o obligacionim odnosima. 

Pored toga, smatra se da postoji materijalni nedostatak na stvari kad ista nema potrebna.svojstva za njenu redovnu u.potrebu ili za promet. Takođe, postoji materijalni nedostatak kad stvar nema karaktenstike osobine saobrazno uzorku ili modelu, sem kad uzorak ili model nisu pokazni samo radi obaveštenja.

168 Član 479. Zakon o obligacionim odnosima. 

2) Nedostatak treba da je skriveno - Nedostatak treba da je skriven, odnosno da ga pribavilac nije zapazio u momentu prijema stvari. U slučaju da je mana bila vidljiva i pribaviocu poznata, smatra se da je on hteo da pribavi stvar sa manom i tada on ne bi imao praavo na zaštitu. 

Na osnovu napred iznetog, može se zaključiti da prenosilac neće odgovarati za mane koje su pribaviocu bile poznate ili su mu prema okolnostima slučaja morale biti poznate. To je svakako fizičko pitanje koje će sud u svakom konkretnom slučaju utvrdivati.

3) Nedostatak treba da postoji u momentu prelaska rizika. - Po ovom pitanju, postoje različita shvatanja u uporednom pravu. Tako na primer, u francuskom pravu, mane treba da postoje u momentu zaključenja ugovora, a ne u momentu prenošenja stvari u svojinu. Kada je stvar odrrđena po rodu, onda nedostatak treba da postoji u trenutku izdvajanja stvari i prenosa svojine. U našem pravnom sistemu, predviđeno je da nedostatak na stvari treba da postoji u momentu sticanja državine na stvari od strane pribavioca, odnosno u času prelaska rizika na stvari sa prenosioca na pribavioca.

169 Uzansa br. 135. Opštih uansi predviđa, da prodavac odgovara kupcu za mane robe koje su postojale u trenutku ptelaska rizika na kupca, kao i za mane robe koje su se pojavile posle prelaska rizika na kupca kao posledica uzroka koji je postojao pre prelaska rizika.  

Pribavilac ima pavo na raskid ugovora zbog fizičkih nedostataka ili da zadrži stvar za sebe uz umanjenje cene ili popravku onoga što nedostaje na stvari.

U našem pravnom sistemu, prema Zakonu o obligacionim odnosima, pribavilac može da zahtpva od prenosioca da nedostatak na stvari ukloni ili da mu preda drugu stvar bez nedostatka, onosno da ispuni ugovor, da zahteva sniženje cena ili da se raskine ugovor. U svakom od ovih s učajeva pribavilac, u nas, ima pravo i na naknadu štete.

Zakon o bligacinim odnosima predviđa tu izvesnu gradaciju, pa na prvo mesto stavlja ispunjeje ugovora, zatim sniženje cena,zatim raskid ugovora i u svim tim slučajevima i naknada štete.

170 Članovi 488. -500. Zakona o obligacionim odnosima.

Tako se našim Zakonom o obligacionim odnosima daje pravo kupcu da od prodavca zahteva da nedostatak ukloni ili da mu preda drugu stvar bez nedostatka (ispunjenje ugovora) da zahteva sniženje cena i da raskine ugovor, gde u svakom od navedenih slučajeva kupac ima pravo i na naknadu štete.

171 Član 488. Zakona o obligacionim odnosima.

Kada samo deo predate stvari ima nedostatak ili kad je predat samo deo stvari, odnosno manja količna od ugovorene, kupac može raskinuti ugovor samo u pogledu dela koji ima nedostke ili samo u pogledu dela ili količine koji nedostaju. Kupac može raskinuti ceo ugovor samo pod usloovom kad ugovorena količina ili predata stvar čini celinu ili ako kupac inače ima opravdan interes da primi ugovorenu stvar ili količinu u celini.

172 Član 492. Zakona o obligacionim odnosima.

15. Gorantija za ispravno funkcionisanje prodate stvari

Ovaj oblik garancije predviđa se kod prodaje razne tehničke robe (mašina, aparata, motora i dr. koje prati garantni list). Kad je prodavac takvih stvari predao kupcu garantni list, tada proizvodač u određenom vremskom roku garantuje ispravno funkcionisanje stvari kupcu. Kupac može, kad stvar ne funkcioniše ispravno, zahtevati bilo od prodavca ili od proizvodača da stvar popravi u razumnom roku, ili ako to ne uradi da mu umesto nje preda drugu stvar koja funkcioniše ispravno.

173 Član 501. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima

Ovim pravilima se ne dira u pravila odgovornosti prodavca za nedostatke stvari.

Kupac ima pravo, zbog neispravnog funkcionisanja stvari, zahtevati od prodavca ili od proizvođača opravku ili zamenu stvari u toku celog garantnog roka bez obzira kada se nedostatak u funkcionisanju stvari pojavio. Pored toga, on ima pravo i na naknadu štete koju je pretrpeo zbog toga što je bio lišen upotrebe stvari, od trenutka traženja opravke ili zamene do njihovog izvršenja.

Kada se radi o manjoj opravci, garantni rok se produžava za onoliko vremena koliko je kupac bio lišen upotrebe stvari. Ali, kada je zbog neispravnog funkcionisanja izvršena zamena stvari ili njena bitna opravka, tada garantni rok počinje iznova teći od zamene odnosno od vraćanja opravljene stvari. Kada je zamenjen ili bitno opravljen samo deo stvari, garantni rok počinje da teče iznova samo za taj deo.

U slučaju da prodavac ne izvrši u razumnom roku opravku ili zamenu stvari, tada kupac može raskinuti ugovor ili sniziti cenu i zahtevati naknadu štete.

174 Član 504. Zakona o obligacionim odnosima.

Prodavac, odnosno proizvođač je obavezan da o svom trošku prenese stvar do mesta gde treba da se opravi odnosno zameni, kao i da popravljenu ili zamenjenu stvar vrati natrag kupcu. za to vreme proizvođač, odnosno prodavac snosi rizik za propast ili oštećenje stvari.

Prava kupca prema proizvođaču, po osnovu garantnog lista za prodatu stvar, gase se po isteka roka od jedne godine dana, računajući od dana kada je tražio od njega opravku ili zamenu stvari.

175 Član 507. Zakona o obligacionim odnosima.

16. Prekomerno oštećenje

Kad između obaveza ugovornih strana u dvostranim ugovorima postoji u vreme zaključenja ugovora očigledna nesrazmera uzajamnih davanja, oštećena strana može zahtevati poništenje ugovora, ako za pravu vrednost tada nije znala niti je morala znati.

176 Član 139. našeg Zakona o obligacionim odnosima.

Pojam prekomernog oštećenja, dakle, predpostavlja nesrazmeru vrednosti uzajamnih davanja. Visina te nesrazmere određuje se zakonom i može biti različito postavljena, Smatra se u pravu da prekomerno oštećenje postoji u slučaju kada vrednost jedne prestacije ne dostigne ni polovinu vrednosti druge prestacije i otuda je dobila naziv "oštećenja preko polovine". (Ovaj institut je bio poznat još u doba rimskog prava).

U pravu se mogu pojaviti i oštećenja preko 2/3, oštećenja preko 1/3, oštećenja preko 1/2 i sl. Zakon o obligacionim odnosima napustio je ovakvu tehniku izražavanja i izračunavanja oštećenja i umesto toga uvodi pojam "očigledne nesrazmere", kod prekomernog oštećenja.

177 Član 139. Zakona o obligacionim odnosima.

Ovaj institut prekomernog oštećenja u principu se primenjuje kod dvostranih ugovora. To znači, da se pravila o prekomernom oštećenju ne mogu primenjivati kod ugovora na sreću jer kod istih ne postoje srazmerne prestacije.

Prema našem Zakonu o obligacionim odnosima, pravo da se zahteva poništenje ugovora po osnovu prekomernog oštećenja, prestaje istekom roka od jedne godine dana od dana njegovog zaključenja. Odricanje unapred od prava na prekomerno oštećenje i poništenje ugovora po tom osnovu nema pravnog dejstva. Ugovor ostaje na snazi kad druga strana ponudi dopunu do prave njene vrednosti.

Kao što smo napred izneli ne može se tražiti poništenje ugovora na sreću, javne prodaje ili kad je za stvar data viša cena iz posebne osobite naklonosti, tj. za stvari koje imaju afekcionu - posebnu vrednost za njenog sticaoca.

178 Član 139. st. 5. Zakona o obligacionim odnosima

17. Zelenaški ugovor

Zelenaškim ugovorom se smatra takav ugovor gde jedno lice koristeći se stanjem nužde ili teškim materijalnim stanjem drugog lica, njegovom lakomislenošću ili zavisnošću, nedovoljnim njegovim iskustvom, ugovori za sebe ili nekog trećeg korist koja je u očitoj nesrazmeri sa onim što je on drugom dao ili učinio ili se obavezao da da ili učini.

179 Član 141. Zakona o obligacionim odnosima.

Za zelenaški ugovor je nužno da se isti zasniva na dva kumulativna uslova (subjektivnom i objektivnom). Kao objektivni uslov, nužno je ustanoviti očiglednu nesrazmeru izeđu činidbe i protivčinidbe. Za subjektivni uslov je nužno da ta nesrazmera proizilazi iz subjektivnog stanja drugog saugovarača (njegova nužda, nedovoljno iskustvo, teško materijalno stanje, lakomislenost ili zavisnost). Potrebno je istovremeno postojanje, oba elementa i subjektivnog i objektivnog, da bi se određeni ugovor smatrao zelenaškim.

Ovi su se ugovori naročito javljali ranije kod ugovora o zajmu, gde je zajmodavac ugovarao za sebe veliku stopu kamate. Međutim, on se pojavljuje i kod drugih ugovora, kao na primer, kod prodaje stvari, čija cena nije propisana, kod zakupa gde je zakupna vrednost stvari nesrazmerno veća ili manja od ugovorene zakupnine i dr.

Za ugovor se smatra da je zelenaški kada budu ispunjeni sledeći uslovi: 1) kad između onoga što jedna strana ugovorom dobija i onoga na šta se ista obavezuje, postoji očigledna nesrazmera. Jedna je strana u tom ugovoru eksploatisana, a druga je eksploatator, odnosno zelenaš; 2) za ovaj ugovor je nužno da postoji nesrazmera između jedne i druge prestacije i da one proizilaze iz nužde, lakomislenosti, teškog materijalnog stanja, nedovoljnog iskustva ili zavisnosti. Nužda je situacija u kojoj neko ima preku potrebu za nečim. Tako na primer, ugovor je zaključen u nuždi iz razloga bolesti ili druge opasnosti i da bi tu opasnost otklonio, ugovarač na primer, ne vodi računa o visini predvidene cene. Ugovor je zelenaški i kad je u nuždi ne samo dužnik, nego i neko lice koje mu je blisko. Lakomislenost će postojati kada se lice odlučilo na ugovor ne razmišljajući o njegovoj sadržini i posledicama. Neiskustvo je odsustvo saznanja potrebnih za zaključenje nekih ugovora.

180 Konstantinović dr M, ibid, str. 55.

Za zelenaški ugovor je potrebno i to da je druga strana znala ili prema okolnostima slučaja trebala da zna, za nuždu, lakomislenost, neiskustvo, teško materijalno stanje i zavisnost druge strane.

17.1. Sankcije za zelenaške ugovore. - Kako je zelenaški ugovor protivan principa savesnosti i poštenja i jednake vrednosti uzajamnih davanja, kao i principu da su učesnici u obligacionim odnosima obavezni da postupaju u skladu sa dobrim poslovnim običajima i moralom u društvu, Zakon o obligacionim odnosima predvideo je sankciju - ništavosti za zelenaški ugovor.

181 Član 141. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

To bliže znači, da se ovim ugovorom ne vređaju samo pojedinačni, već i opšti javni interesi, te iz tih razloga zakonodavac se opredelio i za ništavost ovih ugovora. Međutim, daje se pravo oštećenom da se njegova obaveza smanji na pravičan iznos i tada sud može udovoljiti zahtevu oštećenog (ako je to moguće) i u tom slučaju ugovor bi sa odgovarajućom izmenom ostao na snazi. Oštećenik iz ovog ugovora, može podneti zahtev za smanjenje obaveze na pravičan iznos, u roku od 5 godina dana, od dana zaključenja ugovora.

182 Član 141. Zakona o obligacionim odnosima.

18. Prestanak ugovora

Ugovor, kao izvor obligacije, može da prestane da postoji, pa tada prestaju prava i obaveze koje je on stvorio. Obligacioni ugovori, mogu da prestanu na različite načine. Tako, oni mogu da prestanu da postoje iz razloga što se protive nekoj imperativnoj ili moralnoj normi, što same stranke odustaju od zaključenog ugovora ili samo jedna stranka koja je ovlašćena da traži raskid ugovora, zahteva njegov raskid, a u određenim slučajevima, ugovor može da prestane i usled smrti ugovorne strane.

Prema prirodi uzroka prestanka, ugovor može da prestane: usled poništenja, raskida (sporazumnog ili jednostranog), smrti ugovarača, slučajne propasti stvari i sl.

19. Nevažnost ugovora
Kad neki ugovor nema predmet, kauzu, nije zaključen u o ređenoj formi, nije postignuta saglasnost volja između ugovornih strana ili kad postoji poslovna nesposobnost ugovorne strane, smatra se da isti nije punovažno zaključen, odnosno da je ugovor koji je u važnosti. Dakle, bilo od kojih napred navedenih elemenata kad, ne postoji u momentu zaključenja ugovora, proizvodi njegovu nevažnost.

Tradicionalno, nevažeći ugovori, dele se na dve kategorije i to ništave i rušljive ugovore, odnosno na apsolutno i relativno ništave ugovore. Ovoj dvojnoj podeli dodaje se još kategorija nevažećih ugovora koji se zovu i nepostojećim ugovorima. Dakle, u pravu se javljaju tri kategorije nevažećih ugovora, kao što su: nepostojeći, ništavi i rušljivi ugovori. Zakon o obligacionim odnosima, kao nevažeće ugovore, navodi ništave i rušljive ugvore.

183 Članovi 103-117. Zakona o obligacionim odnosima.

19.1. Nepostojeći ugovori  
Svaki ugovor treba da ispuni određene uslove, pa kada jedan od tri uslova nedostaje ugovor se smatra nepostojećim jer i ne proizvodi pravno dejstvo. Ove ugovore ne treba mešati sa ništavim ugovorima kod kojih su ispunjeni uslovi za nastanak, a koji ne proizvodi pravno dejstvo iz razloga što je protivan zakonskim propisima ili moralnim normama.

Kao nepostojeći ugovri, smatraju se oni ugovori kod kojih nisu ispunjeni bitni uslovi za nastanak ugovora, kao što su, na primer, nedostatak saglasnosti volja (zabluda o prirodi ili predmetu ugovora), izjava volje lica koje je apsolutno nesposobna za ugovaranje, ugovori kod kojih postoji odsustvo predmeta ili kauze, kao i kod kojih nije ispunjena forma ugovora (kada je ona bitni konstitutivni elemenat ugovora). Da ugovor nije nastao, može se svako pozvati na taj elemenat, bez obzira na vremenski prostor. Dakle, za nepostojeći ugovor je bitno to što on uopšte nije ni nastao. 

19. 2. Ništavi ugovori  

Ugovori koji su protivni imperativnim (prinudnim) propisima, javnom poretku ili dobrim običajima su ništavi.

184 Član 103. našeg Zakona o obligacionim odnosima.

Ovakvi ugovori su ništavi ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili kad zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo. Kada je zaključenjem određenog ugovora nešto zabranjeno samo jednoj strani, ugovor će ostati na snazi. Ako u zakonu nije što drugo predviđeno za određeni slučaj, strana koja je povredila zakonsku zabranu snosiće odgovarajuće posledice.
Ništav ugovor ne proizvodi pravno dejstvo i sud po službenoj dužnosti obraća pažnju na to. Svako zainteresovano lice ima pravo da se pozove na ništavost određenog ugovora. Ta ništavost se može zahtevati bez obzira na protek vremena. Sudska odluka samo utvrđuje ništavost ugovora. 

U slučaju ništavosti, svaka ugovorna strana dužna je da vrati drugoj sve što je primila po osnovu ugovora, a kad to nije moguće ili ako se po prirodi ono što je ispunjeno protivi vraćanju, tada se ima dati odgovarajuća naknada u novcu, prema ceni u vreme donošenja sudske odluke, pod uslovom da zakon drugačije ne predviđa. Kada je ugovor ništav zbog toga što je po svojoj sadržini ili cilju protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, sud može u celini ili delimično odbiti, zahtev nesavesne strane za vraćanje onog što je drugoj strani dala, a može i odlučiti da druga strana sve što je primila po osnovu zabranjenog ugovora preda opštini, na čijoj teritoriji ima prebivalište, sedište ili boravište. Kod ovog odlučivanja, sud vodi računa o savesnosti jedne, odnosno obeju ugovornih strana, o značaju ugroženog dobra ili interesa, kao i o moralnim shvatanjima.

Delimična ništavost. - Ništavost određene odredbe ugovora, ne povlači sa sobom i ništavost celog ugovora, u slučaju da on može opstati bez ništave odredbe i kad ista nije ni bila uslov ugovora ni odlučujuća pobuda zbog kojeg je ugovor zaključen.  Ugovor će ostati na snazi i kada je ništava odredba bila uslov ili odlučujuća pobuda ugovora, u slučaju kada je ništavost ustanovljena da bi ugovor bio oslobođen takve odredbe i važio bez nje.

Konverzija. - U slučaju da ništav ugovor ispunjava uslove za punovažnost nekog drugog ugovora, tada će među ugovaračima važiti taj drugi ugovor kada bi on bio u saglasnosti sa ciljem koje su ugovorne strane imale u vidu kada su ugovor zaključivale i ako se može uzeti da bi oni zaključili taj ugovor da su znali za ništavost svog ugovora. U ovakvom slučaju, dakle, nastaje konverzija ništavog ugovora, tj. njegovo pretvaranje u drugi punovažan ugovor, kojeg stranke takođe hoće. Ništav ugovor može se, pod određenom situacijom, pretvoriti u punovažan ugovor, ali ništav ugovor ne može se konvalidirati, tj. ne može se osnažiti. Konverzija se javlja u slučajevima, dakle, kad ugovor nije ni punovažan, odnosno kod nepostojećih ugovora kod kojih nisu ni ispunjeni svi uslovi za nastanak ugovora. Kod ništavih ugovora ono što je protivno imperativnim propisima ili moralnim normama, ne može se kasnije osnažiti i takvi ugovori ne mogu postati punovažni.

Naknadni nestanak uzroka ništavosti. - Kao što smo istakli, ništav ugovor ne postaje kasnije punovažan. Tako ništav ugovor ne postaje punovažan i kad zabrana ili koji drugi uzrok ništavosti naknadno nestane. Međutim, kada je zabrana bila manjeg značaja, a ugovor je izvršen, onda se ništavost više ne može isticati.

185 Član 107. Zakona o obligacionirn odnosima

Ugovorač koji je kriv za zaključenje ništavog ugovora odgovara drugoj ugovornoj strani za štetu koju ista trpi zbog ništavosti ugovora, pod uslovom da ovaj nije znao ili prema okolnostima slučaja nije morao da zna za postojanje uzroka ništavosti.

Na ništavost ugovora sud pazi po službenoj dužnosti i na nju se može pozivati svako zainteresovano lice. Taj zahtev za utvrđivanje ništavosti ima i javni tužilac. Pravo na isticanje ništavosti ne gasi se.

19. 3. Rušljivi ugovori

Za razliku od ništavih ugovora, rušljivi ugovori proizvode pravno dejstvo. Međutim, oni mogu biti poništeni u određenom roku na zahtev zakonom određenih lica i to iz razloga određenih nedostataka kojima se vređaju pojedinačni interesi. Ugovor je rušljiv kad je isti zaključila ugovorna strana koja je ograničeno poslovno sposobna, kad je pri njegovom zaključenju bilo mana u pogledu volje strana, kao i kad je Zakonom o obligacionim odnosima ili posebnim propisima to određeno.

186 Član 111. Zakona o obligacionim odnosima  

Ugovorna strana u čijem je interesu rušljivost ustanovljena, može tražiti tužbom da se ugovor poništi. Ova se tužba podnosi u predviđenom roku i rok zavisi od konkretnog uzroka rušljivosti ugovora. U slučaju da se u takvom roku tužba ne podigne, ugovor proizvodi punovažno pravno dejstvo od momenta njegovog zaključenja. Kada se rušljivi ugovor poništi, tada dolazi do povraćaja u predašnje stanje i naknade štete.

Rušljivost ugovora se primenjuje iz razloga ograničeno poslovne sposobnosti ugovorne strane, nedostatka volje (zablude, prevare, pretnje) i kada je to zakonom izričito predviđeno.

Kada se određeni rušljiv ugovor, na zahtev određenog lica, poništi, onda isti i ne proizvodi nikakvo pravno dejstvo. Poništenje deluje retroaktivno (unazad) i smatra se da isti ugovor ne proizvodi pravno dejstvo od momenta njegovog zaključenja (deluje ex tunc). Međutim, strane ugovornice mogu se sporazumeti da poništeni ugovor ne proizvodi pravna dejstva samo za ubuduće (da deluje samo ex nunc), a smatraće se punovažnim ona dejstva koja je ugovor proizveo do trenutka poništenja. Tako na primer, ugovorne strane se mogu sporazumeti da ono što su izvršile ne poništavaju. To je moguće kod relativne ništavosti ugovora, kao na primer kod ugovora koji su zaključeni u zabludi, prevarom, pretnjom, prinudom i dr. Kada je rušljiv ugovor bio potpuno ili delimično izvršen, a poništenje deluje retroaktivno (ex tunc), nastupa obaveza povraćaja primljenog i ako je to moguće povraćaj istih stvari, a ako to nije moguće onda povraćaj vrednosti putem novčanog ekvivalenta, gde se cena utvrđuje prema vremenu vraćanja, odnosno donošenja sudske odluke.

U slučaju poništenja ugovora zbog ograničene poslovne sposobnosti drugog saugovarača, saugovarač takvog lica može zahtevati vraćanje samo onog dela ispunjenja koji se nalazi u imovini ograničeno sposobnog lica ili je upotrebljen u njegovu korist, kao i onog što je namerno uništeno ili otuđeno.

Ugovarač koji je prouzrokovao rušljivost ugovora, odgovoran je drugom saugovaraču za štetu koju ovaj trpi zbog poništenja ugovora pod uslovom da je isti bio savestan, tj. ako nije znao niti mogao znati za postojanje uzroka rušljivostiugovora. Tako na primer, ograničeno poslovno sposobno lice odgovara za štetu koja je nastala poništenjem ugovora, kada je lukavstvom uverilo svog saugovorača da je sposobno lice.

Pravo da se zahteva poništenje rušljivog ugovora prestaje istekom roka od jedne godine dana od dana saznanja za razlog rušljivosti ugovora, odnosno od dana prestanka prinude (subjektivni rok). Međutim, zakonodavac predviđa i objektivni rok i to pravo, u svakom slučaju prestaje za podnošenje zahteva za poništenja rušljivog ugovora, istekom roka od tri godine, od dana zaključenja ugovora.

187 Član 117. Zakona o obligacionim odnosima.

Potrebno je istaći, da ugovorna strana ima pravo, da zahteva, kao što smo napred istakli, kada je to u njenom interesu - poništenje rušljivog ugovora. Međutim, saugovorač u čijem je interesu rušljivost ustanovljena, može od druge ugovorne strane tražiti da se u određenom roku (ali ne kraćem od 30. dana) izjasni da li on ostaje pri ugovoru ili ne, jer će se u protivnom smatrati da je ugovor poništen. Ukoliko pozvana strana, u ostavljenom roku se ne izjasni ili ako izjavi da ne ostaje pri ugovoru smatraće se da je ugovor poništen.

188 Član 112. Zakona o obligacionim odnosima.

20. Konvalidacija ugovora

Konvalidacija ugovora, označava naknadno osnaženje rušljivog ugovora putem odricanja od prava na poništaj ugovora od strane lica kojem to pravo zakon daje. Konvalidacija je kod rušljivih ugovora moguća iz razloga što se kod ovog ugovora, pre svega, vređaju interesi ugovornih strana, tako da se ista lica (obzirom da se radi o njihovom interesu) mogu odreći zaštite koju im zakon daje. Tako na primer, ukoliko neko lice zaključi ugovor pod pretnjom, isto se može odreći od prava da zahteva poništenje ugovora jer se radi o njegovom ličnom iteresu. Ali, kada se radi o nedostacima koji povlače apsolutnu ništavost ugovora, kojima se vređaju određeni javni interesi, ugovorne strane po pravilu ne mogu izvršiti konvalidaciju takvog ugovora.

Za konvalidaciju je, dakle, potrebno da su ispunjeni sledeći uslovi: 1) da se radi o rušljivim ugovorima (relativno ništavim ugovorima), 2) da se ista zahteva od strane lica koja su ovlašćena da zahtevaju poništenje ugovora, 3) da takva lica znaju za postojanje nedostatka zbog kojega mogu zahtevati poništenje ugovora i 4) da je u momentu konvalidacije stranka bila u mogućnosti da slobodno izjavi svoju volju, kao na primer, da je pretnja kao ništavost prestala da postoji u trenutku konvalidacije. Ovako konvalidiran rušljiv ugovor (relativno ništav ugovor) postaje punovažan i proizvodi pravno dejstvo.

21. Raskid ugovora

Raskid ugovora je oblik prestanka punovažno zaključenog ugovora zbog volje oba ili samo jednog ugovorača iz razloga koje zakon dozvoljava. Kod raskida ugovora, uzrok raskida se javlja kasnije, odnosno posle zaključenja ugovora, dok je kod poništenja ugovora uzrok prestanka ugovora prisutan u momentu njegovog nastanka. Shodno tome, raskid ugovora je način prestanka punovažnog ugovora bilo sporazumom obeju ugovrnih strana ili se javlja kao jednostrani raskid ugovora. Pri sporazumnom raskidu ugovornih strana, ugovor koji je zaključen prestaje dalje da proizvodi pravno dejstvo, odnosno prestaje da postoji, sporazumom obeju ugovornih strana koje svojom saglasnošću volja odustaju od punovažnog ugovora. To može učiniti i jedna ugovorna strana svojom voljom koja ne želi više da bude u određenom ugovornom odnosu i da isti ugovor proizvodi pravno dejstvo.

Kako je ugovor izraz saglasnosti izjava volja dva ili više lica, to isti može i prestati saglasnošću volja onih lica koja su isti ugovor i stvorila. Još je u članu 1024. Opšti imovinski zakonik za Crnu Goru predviđao "što dvojica uglave, ista dvojica razvrći mogu". Zakonom se predviđaju uslovi pod kojima određena ugovorna strana može raskinuti ugovor i protivno volji druge ugovorne strane. Tu se kao primeri prestanka ugovora raskidom, na ovaj način, mogu istaći: raskid ugovora zbog neizvršenja i raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti.

21.1. Sporazumni raskid ugovora. - Sporazumni raskid ugovora predstavlja takav način prestanka ugovora, kad ugovorne strane saglasnom izjavom volja odluče da isti više ne prolizvodi pravno dejstvo i odustaju od svoga ranije zaključenog ugovora. Znači, kako ugovor nastaje saglasnošću volja ugovornih strana, to isti može na ovaj način i da prestane. Sporazumni raskid ugovora, po pravilu, nema retroaktivno dejstvo. Dakle, on deluje samo u budućnosti. Dužnik se oslobađa ispunjenja svojih obaveza za ubuduće, a ono što je izvršeno smatra se da je punovažno izvršeno i ne dolazi do povraćaja već izvršenog.

189 Perović dr S, ibid, str. 487.

Međutim, ugovorne strane mogu se sporazumeti i drugačije, tj. da njihov raskid ima i povratno dejstvo, kada dolazi do povraćaja primljenog.

Sporazumni raskid mora da bude izražen u istoj formi u kojoj je i zaključen ugovor. Tako se po nekim autorima suprotno ističe i smatra da se formalni ugovor može raskinuti i neformalnim sporazumom.

190 Detaljnije Perović dr S, Fonnalni ugovori u gradanskom pravu, Beograd, 1964, str. 105.

Zakon o obligacionim odnosima se takođe opredelio za stav, da se formalni ugovor može raskinuti i neformalnim sporazumom ugovornih strana. Ovakvo stanovište zakonodavca, ima uporište u principu, da se obligacioni ugovori zaključuju prostom saglasnošću volja što znači da za nastanak ugovora je dovoljna saglasnost volja ugovornih strana o bitnim elementima ugovora, a forma je potrebna samo kada je ona zakonom ili voljom ugovornih strana određena.

21. 2. Jednostrani raskid ugovora. - Pored napred istaknutog sporazumnog raskida ugovora, ugovor se može raskinuti i jednostranom izjavom volje ugovorne strane. Ovaj raskid je dozvoljen samo iz razloga koji su zakonom ili voljom stranaka predviđeni. Najznačajniji slučajevi jednostranog raskida ugovora su: 1) raskid ugovora zbog neispunjenja i 2) raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti. Neki autori, ovde ubrajaju i raskid zbog prekomernog oštećenja, fizičkih nedostataka stvari, nesposobnosti lica i sl.

191 Perić Ž, O poništaju ugovora zbog neizvršenja, privatno pravo (skupljene rasprave iz građanskog prava), Beograd, 1912, str. 39.

1) Raskid ugovora zbog neispunjenja. - Ovaj raskid ugovora predstavlja način prestanka punovažnog ugovora zbog neispunjenja obaveze jedne ugovorne strane. Ovakav način prestanka ugovora, predviđen je i u članu 124. Zakona o obligacionim odnosima. Prema ovom zakonu, u dvostranim ugovorima, kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga strana može, ako nije što drugo predviđeno, zahtevati ispunjenje obaveze ili pod uslovima predviđenim u Zakonu o obligacionim odnosima, raskinuti ugovor prostom izjavom, ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu, a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete.

Da bi određeni ugovor prestao raskidom zbog neispunjenja, moraju da se ispune određeni uslovi koji se odnose na neispunjenje obaveze i na one koji se odnose na realizaciju raskida. Prvi osnovni uslov za nastajanje raskida jeste neispunjenje obaveze jedne od ugovornih strana. Tu se postavljaju dva pitanja: 1) kada će se smatrati da je obaveza neispunjenja neizvršena, s obzirom da neispunjenje može biti delimično i potpuno i 2) da li se zahteva krivica ugovorne strane zbog neispunjenja obaveze.

Kod potpunog neispunjenja obaveze, dužnik ne pred uzima ništa da svoju obavezu ispuni. Često se on ponaša kao da ugovor nije ni zaključio, te svoju dospelu obavezu i ne izvršava. U takvom slučaju, druga strana iz ugovora ima pravo na raskid ugovora.

Kada se radi o delimičnom ispunjenju obaveze, ugovorna strana je izvršila deo obaveze ili izvršila je obavezu ali ne onako kako je ugovorom predviđeno. To znači, da delimično ispunjenje obaveze postoji, ne samo kada je izvršen deo ugovorene obaveze nego i kada je izvršena ugovorena obaveza u celini, ali ne onako kako je to ugovorom predviđeno (ne na način, u mestu i na vreme koje je ugovorom predviđeno). Smatra se u pravu da i kod delimičnog ispunjenja obaveze treba dozvoliti raskid ugovora, kada je isti izneverio očekivanja druge ugovorne strane.

Drugi uslov, koji se prema uporednom pravu u mnogim zakonima zahteva, jeste skrivljeno neispunjenje obaveze, odnosno neispunjenje ugovorne obaveze usled krivice ugovorne strane, tj. gde jedna ugovorna strana ne izvršava svoju obavezu zbog svoje krivice. Kad nema ove krivice, kao na primer, kod dejstva više sile, onda nije moguće ni tražiti raskid ugovora.

U Zakonu o obligacionim odnosima, kad se radi o raskidu ugovora zbog neispunjenja, ne zahteva se krivica ugovorne strane, kao uslov za raskid određenog ugovora. Na ovaj način, zakonodavac je prihvatio objektivan vid docnje koji je karakterističan za ugovore u privredi. Međutim, ako jedna ugovorna strana dokaže da je do zadocnjenja u ispunjenja došlo usled više sile, onda se to mora uzeti u obzir.

Pored napred navedenih oblika raskida ugovora, potrebno je istaći: sudski i vansudski raskid, kao oblik raskida ugovora. Znači, u određenim situacijama sud može da izrekne raskid ugovora, a u drugim situacijama raskid ugovora se može učiniti i vansudskim putem. Vansudski raskid ugovora, najčešće se vrši prostom izjavom volje ugovornika koji je ovlašćen na raskid, pod uslovom da tu svoju izjavu volje saopšti drugoj ugovornoj strani.

Kada se radi o dvostranim ugovorima ili jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga ugovorna strana može da optira između dva prava - prava na raskid ugovora i prava na ispunjenje ugovora. U oba slučaja, ugovorna strana ima pravo da zahteva i naknadu prouzrokovane štete - zbog zadocnjenja ili zbog neispunjenja obaveze (zavisno o tome da li se radi o zadocnjenju ili neispunjenju ugovornih obaveza). Naknada štete se javlja kao posledica neispunjenja ili zadocnjenja ispunjenja ugovorne obaveze i ona predstavlja imovinsku sankciju koja se javlja kao posledica skrivljenog neispunjenja obaveze.

Poverilac ima pravo, u slučaju docnje dužnika, da se opredeli ili za ispunjenje obaveze ili za raskid ugovora. Primarno pravo poverioca je da zahteva ispunjenje obaveze iz ugovora. Međutim, poverilac se može opredeliti i za raskid ugovora. Tada, poverilac mora ostaviti dužniku primeren naknadni rok za ispunjenje, pa tek ako dužnik ne ispuni obavezu ni u tom naknadnom roku, nastupa raskid ugovora.

192 Član 126. Zakona o obligacionim odnosima.

Naknadni primereni rok, nije potrebno davati kod tzv. fiksnih ugovora, ugovora sa fiksnim rokom, gde ispunjenje ugovora o roku predstavlja bitni sastojak ugovora. Dakle, kod ugovora sa fiksnim rokom, tj. fiksnim ugovorom, sama činjenica neispunjenja ugovorne obaveze o roku od strane dužnika, dovodi do raskida ugovora. Međutim, ovakav ugovor može izuzetno i dalje ostati na snazi kad poverilac obavesti dužnika da i posle isteka ugovorenog fiksnog rok, zahteva ispunjenje obaveze.

193 Član 125. st. 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Potrebno je istaći da kada dužnik svojim ponašanjem i radnjama pokazuje da svoju obavezu iz ugovora neće ispuniti ni u naknadnom roku, poverilac može raskinuti ugovor i bez ostavljanja naknadnog roka.

194 Sličnu odredbu imale su i Opšte uzanse za promet robom (uzansa br. 209), gde je poverilac mogao odustati od ugovora i ne ostavljajući dužniku naknadni rok kada mu je dužnik pre ili posle isteka roka za ispunjenje saopštio da neće ispuniti svoju obavezu ili kada se ostavljanje naknadnog roka protivi prirodi posla.

Moguće je da ugovor bude raskinut i pre isteka roka za ispunjenje određene obaveze kada je očigledno da druga ugovorna strana neće ispuniti svoju obavezu. U takvom slučaju, druga ugovorna strana raskida ugovor, prostom izjavom volje i uz zahtev za naknadu štete.

195 Član 128. Zakona o obligacionim odnosima.

2) Raskidanje ili izmena ugovora zbog promenjenih okolnosti. - U našem pravu, još u Opštim uzansama za promet robom, bila su predviđena pravila o izmeni i raskidu ugovora zbog promenjenih okolnosti. Tako su se ugovori mogli raskinuti ili izmeniti zbog izvanrednih događaja koji se nisu mogli predvideti u trenutku zaključenja ugovora, a ispunjenje obaveze za jednu ugovornu stranu postane preterano otežano da bi joj takvo ispunjenje nanelo veliki gubitak. Ovakva pravila o uticaju promenjenih okolnosti, bila su poznata u našem ne samo privrednom pravu, nego i u drugim oblastima, kao na primer, kod ugovora o doživotnom izdržavanju i sl. Teorija u pravu o promenjenim okolnostima, tj. da će ugovor biti ispunjen samo ukoliko stvari ostanu onakve kakve jesu bile u momentu njegovog zaključenja (klauzula rebus sic stantibus).

196 U uporednom pravu, javljale su se različite teorije koje su zahtevale izmenu ili raskid ugovora (kao na primer u Francuskoj, teorija imprevizije ili nepredvidljivosti, u Nemačkoj - teorija načela poštenja i savesnosti i prometnog običaja - Treu und Glauben i dr.).

U našem Zakonu o obligacionim odnosima, predviđeno je raskidanje ili izmena ugovora zbog promenjenih okolnosti i to u slučajevima kad posle zaključenja ugovora nastupe okolnosti koje otežavaju ispunjenje obaveze jedne strane ili kad se zbog njih ne može ostvariti svrha ugovora, a i u jednom i u drugom slučaju je očigledno, da ugovor više ne odgovara očekivanjima ugovornih strana i da bi po opštem mišljenju bilo neopravdano održavati ga na snazi, takav kakav je. Strana kojoj je otežano ispunjenje obaveze, odnosno strana koja zbog promenjenih okolnosti ne može da ostvari svrhu ugovora, može da zahteva da se ugovor raskine.

197 Član 133. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Raskid ugovora ne može se zahtevati, u napred iznetom slučaju - zbog promenjenih okolnosti, kad je strana koja se poziva na promenjene okolnosti bila dužna da u vreme zaključenja ugovora uzme u obzir te okolnosti ili ih je mogla izbeći ili savladati. Strana koja zahteva raskid ugovora po ovom osnovu, ne može se pozivati na promenjene okolnosti, koje su nastupile posle isteka roka koji je bio određen za ispunjenje njene obaveze. Takođe se ugovor neće raskinuti, kad druga strana ponudi ili pristane da se odgovarajući uslovi ugovora pravično izmene.

Ako sud izrekne raskid ugovora, on će i na zahtev druge strane koja je zahtevala raskid, odrediti drugoj strani da naknadi pravičan deo štete koju ona trpi zbog toga.

Da bi se određeni ugovor mogao raskinuti ili izmeniti zbog promenjenih okolnosti, neophodno je da se ispune sledeći elementi: a) izvanrednost događaja, b) otežano ispunjenje obaveze  i v) nastupanje promenjenih okolnosti pre isteka roka koji je određen za ispunjenje obaveze.

a) Izvanrednost dogadaja. - Kao izvanredni događaji u pravu se često smatraju one promenjene okolnosti i događaji koji su nastupili posle zaključenja ugovora, kao što su prirodni događaji (grad, zemljotres, suša, poplava i dr. ) i dr., ali to mogu biti i razne upravne mere, predviđene od strane nadležnih državnih organa (zabrana ili ograničenje uvoza, izvoza, zabrana prometa robe, promena određenih uvoznih tarifa, standarda i dr.). To mogu biti i razne ekonomske mere kao što su, na primer, veliki i nagli skok ili pad cena.

Izvanredni događaj treba da je takav da onemogućava potpuno izvršenje obaveze. Osim toga, nije samo dovoljno prisustvo izvanrednog događaja, već se zahteva da on dovodi do otežanog ispunjenja obaveze jedne ugovorne strane ili do toga da se ne može ostvariti svrha ugovora.

b) Otežano ispunjenje obaveze, odnosno neostvarenje svrhe ugovora. - Kod promenjenih okolnosti je nužno da je ispunjenje obaveze za jednu ugovornu stranu postalo otežano, odnosno da se zbog tih okolnosti ne može ostvariti svrha ugovora.

198 Perović dr S, ibid, str. 432.

Kako Zakon o obligacionim odnosima predviđa, otežano ispunjenje obaveze treba da je ispoljeno u toj meri, da ugovor više ne odgovara očekivanjima ugovornih strana i da bi bilo neopravdano, iz tih razloga i nepravično da se isti održi na snazi takav kakav je.

v) Nastupanje promenjenih okolnosti, mora da nastane pre isteka roka određenog za ispunjenje obaveze. - Ovaj uslov je neophodan da bi se mogao prihvatiti raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti. Jer, kako predviđa Zakon o obligacionim odnosima strana koja zahteva raskid ugovora ne može se pozivati na promenjene okolnosti koje su nastupile posle isteka roka određenog za ispunjenje njene obaveze.

199 Član 133. st. 3. ovog Zakona.

Iz toga proizilazi, da promenjene okolnosti koje su nastupile po isteku roka određenog za ispunjenje obaveze ugovorne strane, ne smatraju se promenjenim okolnostima i ne uzimaju se u obzir. Dužnik snosi sve posledice koje proizilaze iz njegove docnje. Znači i one, koje se javljaju povodom promenjenih okolnosti. Jer, da je dužnik ispunio svoju obavezu u predviđenom ugovorenom roku, ne bi se ni postavilo pitanje otežanog ispunjenja njegove obaveze, jer u to vreme nije ni bilo izvanrednih događaja.

Kako predviđa Zakon o obligacionim odnosima, ugovorne strane se mogu ugovorom unapred odreći pozivanja na određene promenjene okolnosti, osim ako je to u suprotnosti sa načelom savesnosti i poštenja. 

200 Član 136. ovog Zakona.

21. 3. Dejstvo raskida. - Sa raskidom ugovora zbog neispunjenja, prestaje da dalje postoji pravni osnov za obaveze obe ugovorne strane. Tako, više ni jedna od ugovornih strana ne može zahtevati ispunjenje ugovora, jer ugovor više i ne postoji. Tada se može samo zahtevati naknada štete kada su uslovi za naknadu ispunjeni. U slučaju kada su obe strane izvršile ili delimično izvršile svoje obaveze ili je jedna potpuno izvršila svoju obavezu a druga nije, postavlja se pitanje kako deluje raskid ugovora na izvršene prestacije. U tom slučaju, raskid deluje unazadno, što znači da dolazi do povraćaja datog. To znači da, ako je jedna strana izvršila ugovor delimično ili potpuno ima pravo da joj se vrati što je dala. Takođe i obe ugovorne strane imaju pravo na vraćanje datog. To vraćanje se prvenstveno obavlja u naturi, a ako to nije moguće, onda u novcu.

Shodno Zakonu o obligacionim odnosima, dužnik kad ne ispuni obavezu ili zadocni sa ispunjenjem, poverilac ima pravo da zahteva s tim u vezi i naknadu štete koju je zbog toga pretrpeo. Tu je predviđena naknada apstraktne i konkretne štete radi pokrića, kao i naknada ostale štete.

22. Prestanak ugovora, usled smrti ugovornika. - Ugovor, u principu, ne prestaje usled smrti ugovornika već proizvodi pravna dejstva prema univerzalnim naslednicima umrlog ugovarača. Ugovori koji su zaključeni intuitu personae s obzirom na lična svojstva ugovornih strana, lična svojstva jedne ili obe ugovorne strane predstavljaju odlučujući momenat njihove saglasnosti volja i obaveza izvršenja. Kako je ovaj ugovor i zaključen iz razloga koji su strogo vezani za ličnosti ugovornih strana i zbog kojih ličnih svojstava je baš i ugovor zaključen, tada smrt ugovorne strane dovodi i do prestanka ugovora (na primer, ugovor zaključen sa određenim slikarom da izradi autoportret ili određenu sliku, prestaje da proizvodi pravno dejstvo sa nastankom slikareve smrti).

22. 1. Prestanak ugovora usled nemogućnosti ispunjenja. - Kao što smo naveli, ugovor može prestati i zbog nemogućnosti ispunjenja. Do nemogućnosti ispunjenja može doći iz različitih razloga. To su pre svega okolnosti, odnosno dogadaji koji se ne vezuju za odgo- vornost ugovornih strana(kao što je to slučaj više sile), a i zbog nemogućnosti ispunjenja koje se mogu pripisati kao krivica ugovornih strana. Tako, na primer, kod jednostranih ugovora nemogućnost ispunjenja može da nastupi zbog slučaja više sile, pogotovu kada se obaveza odnosi na individualno odredenu i nezamenjljivu stvar, koja je zbog slučaja više si- le uništena. Tada ugovor postoji kao pravni akt, ali se on više ne može izvršiti jer je obaveza prestala da postoji.

Kad se radi o dvostranim ugovorima usled nemogućnosti izvršenja zbog dogadaja za koji nije odgovorna ni jedna ugovorna strana, gasi se i obaveza druge ugovorne strane, a ako je nešto ispunjeno, može se zahtevati povraćaj po pravilima vraćanja stečenog bez osnova. Kada se radi o delimičnoj nemogućnosti ispunjenja dvostranih ugovora zbog događaja za koji nije odgovorna ni jedna ugovorna strana, jedna ugovorna strana može tražiti raskid ugovora, kada delimično ispunjenje ne odgovara njenim interesima. Inače, ugovor ostaje na snazi (ako druga strana suprotno ne zahteva) a drugoj strani, pripada pravo da zahteva srazmerno smanjenje svoje obaveze.

201 Član 137. Zakona o obligacionim odnosima.

Da bi došlo do nemogućnosti ispunjenja, mora da se ispune sledeći uslovi: 1) da je ugovor dvostran, 2) da se kumulativno stekne i uslov da je do nemogućnosti ispunjenja do- šlo zbog neke okolnosti za koju ugovornik ne odgovara (na primer, viša sila) i 3) da je predmet obaveze individualno odredena i nezamenljiva stvar koja je propala usled više si- le. Kad se radi o zamenjivoj stvari onda se ugovorna obaveza ne gasi, već se postavlja pita- nje ko snosi rizik za propast stvari. Princip je da vlasnik stvari snosi rizik slučajne propasti stvari.

Do nemogućnosti ispunjenja može doći i usled ne samo materijalne, fizičke već i pravne nemogućnosti (na primer, odredenim administrativnim aktom zabranjena je preda- ja stvari ili obavljanje neke radnje). Nemogućnost ispunjenja, bitno je da nastupa posle za- ključenja ugovora, ali pre dospelosti obaveze.

Za razliku od nemogućnosti ispunjenja za koju ne odgovara ni jedna ugovorna strana postoji i nemogućnost ispunjenja za koju odgovara druga ugovorna strana. U tom slučaju se obaveza ugovornika gasi ali ne i ugovor koji i dalje ostaje na snazi. Tako se i u našem pravu predvida da kad je ispunjenje obaveze jedne strane u dvostranom ugovoru postalo nemoguće, zbog dogadaja za koji odgovara druga strana, njena se obaveza gasi a ona zadržava svoje potraživanje prema drugoj strani, s tim što se smanjuje za onoliko koli- ko je ona mogla imati koristi od oslobodenja od sopstvene obaveze.

202 Član 138. Zakona o obligacionim odnosima.

23. PROUZROKOVANJE ŠTETE, KAO IZVOR OBLIGACLTE
1) Pojam odgovornosti.
- Opšte je pravilo da ko drugome prouzrokuje štetu da je dužan istu naknaditi, pod uslovom da ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Za štetu od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara se bez obzira na krivicu, po osnovu objektivne odgovornosti. Za štetu, bez obzira na krivicu, odgovara se i u drugim slučajevima koji su predvideni zakonom.

203 Član 154. Zakona o obligacionim odnosima.

Šteta predstavlja umanjenje nečije imovine (obična, stvarna šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist, izmakla dobit i sl.) ali i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkoe; bola ili straha tzv. nematerijaina šteta.

Činjenica da je neko pro uzrokovao štetu ima za posledicu da štetu mora i da nadoknadi. Dakle, odgovornost za naknadu štete, pretpostavlja i postojanje odgovornog lica,  koje može biti fizičko ili pravno koje odgovara za prouzrokovanu štetu. Radnje kojima se prouzrokuje šteta nazivaju se štetne radnje, a lice kojem je šteta pro uzrokovana naziva se oštećenik, oštećeni, odnosno oštećeno lice. Lice čijom se radnjom prouzrokuje šteta drugom licu, naziva se oštećeno lice ili štetnik.
2) Vrste odgovornosti. - Odgovornost za štetu može da bude ugovorna i deliktna odgovornost. Ugovorna odgovornost za prouzrokovanu štetu nastaje iz ugovora gde je u obavezi jedna ugovorna strana da naknadi štetu koju je prouzrokovala drugoj ugovornoj strani neizvršenjem neke ugovorne obaveze ili sa njenim zadocnjenjem pri izvršenju. Pod deliktnom odgovornošću odnosno vanugovornoj odgovornosti, podrazumeva se prouzrokovanje štete određenom protivpravnom radnjom odnosno deliktom.

3) Odgovornost po osnovu krivice (subjektivna odgovornost)
Pojam subjektivne odgovornosti.
- Subjektivna odgovornost podrazumeva odgovornost za štetu koju prouzrokuje određeno odgovorno lice svojim skrivljenim deliktnim ponašanjem. Da bi učinilac protivpravne radnje bio odgovoran za prouzrokovanu štet, potrebno je da postoji odgovorno lice, nastala šteta, nedopuštena, tj. protivpravna radnja, krivica učinioca protivpravne radnje i uzročna veza između štete i krivice.

Odgovorno lice. - Kad je u pitanju subjektivna odgovornost za prouzrokovanu štetu, kao odgovorno lice može se pojaviti i fizičko i pravno lice.

Šteta. - Kao jedan od opštih uslova odgovornosti za prouzrokovanu štetu, neophodno je i postojanje same štete. Zakonodavac, u nas, u Zakonu o obligacionim odnosima, razgraničava više vidova štete.

204 Član 155. ovoga Zakona.

Tako zakonodavac pod običnom štetom podrazumeva umanjenje nečije imovine, dok kod izmakle koristi, odnosno izmakle dobiti podrazumeva sprečavanje njenog povećanja, a kod nematerijaine štete, odnosno duhovne štete podrazumeva nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha.

Na osnovu ovakve zakonske definicije, može se izvesti zaključak, da šteta može da bude imovinska (materijalna) inematerijalna, neimovinska, odnosno moralna šteta. Pod imovinskom, materijalnom štetom, podrazumeva se šteta koja je dovela do umanjenja nečije imovine ili koja je dovela do sprečavanja njenog povećanja. Ista može da nastane na različite načine: uništenjem imovine, oduzimanjem imovine ili oštećenjem predmeta imovine ili onemogućavanja povećanja imovine i sl.

Imovinska (materijalna) šteta, dakle, može da se pojavi u dva vida i to kao obična (prosta, stvarna, efektivna) šteta i kao izmakla korist, odnosno izmakla dobit.

Obična stvarna šteta se manifestuje u umanjenju postojeće imovine oštećenika, a izmakla korist, odnosno izmakla dobit je imovinska šteta koja se sastoji u sprečavanju povećanja imovine koju je oštećenik sa pravom očekivao da će do toga doći.

Nematerijaina, odnosno moralna šteta se manifestuje u nanošenju drugom licu fizičkog ili psihičkog bola ili straha.

-Nedopuštena (protivpravna) radnja ili propuštanje štetne radnje. - Obligacija, odnosno obaveza na naknadu štete ne može da postoji kad ne postoji protivpravna radnja ili propuštanje štetne radnje od strane prouzrokovača štete. Za štetu, bez obzira na krivicu, odgovara se u slučajevima objektivne odgovornost od opasnih stvari i u drugim slučajevima koji su predviđeni zakonom.

Krivica učinioca protiv pravne radnje. -Poseban uslov za nastajanje obligacije po osnovu prouzrokovanja štete je i krivica. Lice kojem je šteta pričinjena, treba da dokaže postojanje krivice odgovornog lica, odnosno lica koje je prouzrokovalo štetu. Zakonodavac, u Zakonu o obligacionim odnosima predviđa da krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom.

205 Član 158. ovog Zakona. 

Zakonodavac predviđa, da određena lica mogu biti neodgovorna za pričinjenu štetu. Takvo lice, koje usled duševne bolesti ili zaostalog umnog razvoja ili drugih razloga nije sposobno za rasuđivanje ne odgovara za štetu koju drugome prouzrokuje. Međutim, ko drugom prouzrokuje štetu u stanju prolazne nesposobnosti za rasuđivanje, odgovara za istu, sem ako dokaže da nije svojom krivicom dospeo u takvo stanje. U slučaju da je u takvo stanje dospeo tuđom krivicom, za štetu odgovara ono lice koje ga je dovelo u stanje prolazne nesposobnosti za rasuđivanje.

Takođe i maloletnik do navršene sedme godine života, ne odgovara za štetu koju prouzrokuje, ali maloletnik od 7. do navršene 14. godine ne odgovara za štetu, pod uslovom da se dokaže da pri prouzrokovanju štete nije bio sposoban za rasuđivanje. Međutim, maloletnik sa navršenih 14. godina odgovara za pričinjenu štetu, prema opštim pravilima o odgovornosti za štetu.

206 Član 160. Zakona o obligacionim odnosima.

Odgovornost za drugog. - Za štetu koju prouzrokuje lice zbog duševne bolesti ili zaostalog umnog razvoja ili kojih drugih razloga nije sposobno za samostalno rasuđivanje, odgovara onaj koji je po osnovu zakona ili odluke nadležnog organa ili ugovora dužan da vrši nadzor nad njim. To lice se može osloboditi od odgovornosti kad dokaže da je vršio nadzor na koji je obavezan ali da bi šteta nastala i pri brižljivom vršenju nadzora.

Odgovornost roditelja. - Roditelji odgovaraju za štetu, koju prouzrokuje drugom licu, njihovo dete do navršene 7. godine, bez obzira na svoju krivicu. Međutim, oni se mogu osloboditi od odgovornosti kada postoje razlozi za isključenje odgovornosti prema pravilima odgovornosti, bez obzira na krivicu. Takođe, oni ne odgovaraju kada je šteta nastala dok je dete bilo povereno drugom licu, a kada je to lice odgovorno za štetu. Roditelji, dakle, odgovaraju za štetu koju prouzrokuje drugom, njihovo maloletno dete koje je navršilo 7. godina, osim ako dokažu da je šteta nastala bez njihove krivice.

207 Član 165. Zakona o obligacionim odnosima.

U slučaju da pored roditelja za štetu odgovara i dete, njihova odgovornost je solidarna. Takođe, za štetu koju prouzrokuje maloletnik dok je pod nadzorom staratelja, škole ili druge ustanove, odgovara staratelj, škola, odnosno druga ustanova, sem kad dokažu, da su nadzor vršili na način na koji su obavezni, ali da bi šteta nastala i pri brižljivom vršenju nadzora.

Kada dužnost nadzora nad maloletnim licem ne leži na roditeljima, već na nekom drugom licu, oštećenik ima pravo da zahteva naknadu od roditelja, kad je šteta nastala po osnovu lošeg vaspitanja maloletnika, rđavih primera ili poročnih navika koje su mu roditelji dali ili se inače šteta može upisati u krivicu roditelja. Lice na kojem leži dužnost nadzora, ima pravo da zahteva od roditelja da mu isplatu naknađeni iznos koji je ono isplatilo kao naknadu oštećeniku.

Odgovornost preduzeća i pravnih lica. - Za štetu koju zaposleni u radu ili u vezi sa radom prouzrokuju trećem licu, odgovara preduzeće u kojem je zaposleni radio u momentu prouzrokovanja štete, osim ako dokaže da je zaposleni u datim okolnostima postupao onako kako bi trebalo. Oštećenik ima mogućnost i pravo da zahteva naknadu štete i neposredno od radnika, ako je ovaj štetu prouzrokovao namerno.

Ovakva rešenja iz našeg Zakona o obligacionim odnosima, primenjuju se i na druge poslodavce u pogledu odgovornosti za štetu, koju zaposleni, koji kod njih rade, prouzrokuju štetu pri radu ili u vezi sa radom.

208 Član 170. ovog Zakona. 

Lice koje je oštećeniku naknadilo štetu, a koju je zaposleni prouzrokovao namerno ili iz krajnje nepažnje, ima pravo da od zaposlenog j zahteva naknadu plaćenog iznosa, u roku od 6 meseci od dana isplaćene naknade.

Pravno lice, takođe, odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u obavljanju svojih funkcija. Pravno lice ima tada pravo na naknadu štete od lica koje je štetu skrivilo namerno ili krajnjom nepažnjom. To pravo zastareva u roku od 6 meseci, od dana isplaćene naknade.

209 Član 172. Zakona o obligacionim odnosima

Uzročna veza. - Za postojanje subjektivne odgovornosti za prouzrokovanu štetu, potrebno je da postoji i uzročna veza između radnje učinioca i štete. Dakle, kao uslov odgovornosti potrebno je utvrditi ne samo postojanje štete kao i da je šteta prouzrokovana nekom radnjom ili propuštanjem štetnika i da se radnja i propuštanje mogu pripisati u krivicu štetniku, već i da postoji i uzročna veza, izmđu radnje učinioca i štete. To znači da je šteta posledica učiniočeve radnje. Tu su mnogi primeri nastanka štete po osnovu uzročne veze, kao na primer, neko gurne određenu skupocenu vazu i razbije, baci upaljenu cigaretu u seno i zapali, hirurg zaboravi makaze pri operaciji u utrobi pacijenta i ovaj umre i dr.

Isključenje od odgovornosti za štetu. - U pravu su poznati slučajevi, da u određenim slučajevima, lice koje je štetu prouzrokovalo nije dužno da je nadoknadi, kao na primer, prouzrokovanje štete vršenjem nekog prava, vršenjem službene dužnosti, štete prouzrokovane u nužnoj odbrani, štete prouzrokovane sa pristankom oštećenika i sl.

210 Konstantinović dr M, ibid, str. 92.

Zakon o obligacionim odnosima predviđa određene situacije gde prouzrokovane štete određeno lice ne mora naknaditi. Radi se o slučajevima nužne odbrane, stanju nužde, otklanjanju štete od drugog, dozvoljenoj samopomoći i pristanku oštećenika.

211 Članovi 161-163. Zakona o obligacionim odnosima.

Tako, lice koje u nužnoj odbrani prouzrokuje šteta napadaču, nije dužno da je naknadi, sem u slučaju prekoračenja nužne odbrane. I u slučaju nastanka štete - u stanju nužde, oštećenik može zahtevati naknadu štete od lica koje je krivo za nastanak opasnosti ili od lica od kojih je šteta otklonjena. Ko pretrpi štetu, otklanjajući od drugoga opasnost štete, ima pravo da zahteva od njega naknadu one štete kojoj se razumno izložio.

Takođe, i u slučaju dozvoljene samopomoći, lice koje prouzrokuje štetu licu koje je izazvalo potrebu samopomoć, nije dužan istu naknaditi. Pod dozvoljenom samopomoći, podrazumeva se pravo svakog lica da otkloni povredu prava kad neposredno preti opasnost, ako je takva zaštita nužna i kada način otklanjanja povrede prava odgovara prilikama u kojima nastaje opasnost.

Kad neko na svoju štetu, dozvoli drugome da preduzme neke radnje, onda on ne može od njega zahtevati da mu naknadi štetu prouzrokovanu takvom radnjom. Ništava je izjava oštećenika koji je pristao da mu se učini šteta radnjom koja je zakonom zabranjena.

23. 1. Odgovornost za štetu od opasne stvari ili opasne delatnosti (objektivna odgovornost)

1) Pojam objektivne odgovornosti. - Objektivna odgovornost za prouzrokovanu štetu se ne zasniva na krivici odgovornog lica ili na nekom subjektivnom elementu, nego pravni osnov za naknadu štete zasniva se na prouzrokovanju štete od delatnosti sa povećanom opasnosti ili od opasne stvari, za koju odgovara nosilac delatnosti sa povećanom opasnošću, odnosno vlasnik ili držalac opasne stvari.

Kao delatnost, sa povećanom opasnošću, podrazumeva se ona delatnost koja prema samoj svojoj tehničkoj prirodi i načinu obavljanja predstavlja povećanu opasnost, tako da pri njenom redovnom obavljanju mogu da budu ugroženi život ili zdravlje ljudi ili imovina, što zahteva povećanu pažnju lica koje obavlja takvu delatnost, kao i lica koja dolaze u kontakt sa takvom delatnošću (delatnost saobraćajnih preduzeća, gradevinska delatnost i dr.).

Pod opasnom stvari, smatra se svaka stvar, bilo pokretna ili nepokretna, čije postojanje ili položaj, upotreba ili osobine, predstavljaju povećanu opasnost za okolinu, tako da se iste moraju upotrebljavati i nadgledati sa pojačanom pažnjom. Kao opasna stvar, na primer, mogu se navesti vazduhoplov dok leti, motorno vozilo u pokretu, kompresor u pogonu i dr.

2) Odgovorno lice i odgovornost. - Za štetu koja nastane od delatnosti sa povećanom opasnošću ili od opasne stvari, odgovara njen imalac, odnosno nosilac opasne delatnosti sa povećanom opasnošću odnosno odgovorno lice koje se njome bavi.

212 Član 174. Zakona o obligacionim odnosima.

Imaocem se smatra sopstvenik stvari, fizičko lice, kao i pravno lice - vlasnik stvari.

Zakonodavac predviđa da ako je imaocu oduzeta opasna stvar na protivpravan način, za štetu koja od nje potiče, tada ne odgovara on, nego onaj koji mu je oduzeo opasnu stvar, ako imalac nije za to odgovoran.

213 Član 175. Zakona o obligacionim odnosima.

Zakonodavac predviđa i slučajeve da umesto imaoca stvari, odgovara lice kojem je imalac stvar poverio dok se sa njom služi ili je nadgleda pri radu. Međutim, on će kao vlasnik odgovarati uz imaoca stvari ako je do štete došlo zbog skrivene mane ili skrivenog svojstva stvari na koje mu nije skrenuta pažnja. Međutim, imalac opasne stvari koji je stvar poverio licu koje nije osposobljeno i nije ovlašćeno da sa tom stvari rukuje, odgovaraće za štetu koja od takvih stvari potekne, bez obzira što se to dogodilo u vreme kada je stvar bila poverena takvom licu.

214 Član 176. Zakona o obligacionim odnosima.

23.2. Oslobadanje od odgovornosti. - Imalac stvari se oslobađa od odgovornosti kad dokaže da šteta potiče od nekog uzroka koji se nalazio van stvari, a čije se dejstvo nije moglo ni predvideti, i zbeći ili otkloniti. Takođe se imalac stvari oslobađa od odgovornosti ako dokaže da šteta nastala isključivom radnjom oštećenika ili trećeg lica koju on nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao da izbegne, iti da otkloni.

215 Član 177. st. 1 i 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Zakonodavac je takođe predvideo da se imalac oslobađa odgovornosti delimično, kada je oštećenik delimično doprineo nastanku štete. Kada je nastanku štete delimično doprinelo treće lice. Isto odgovara oštećeniku solidarno sa imaocem stvari, a dužno je i snositi naknadu srazmerno težini svoje krivice. Lice kojim se imalac poslužio pri upotrebi stvari ne smatra se trećim licem.

23. 3. Nastanak i naknada štete
Sa prouzrokovanjem štete dolazi do umanjenja imovine oštećenog lica kada je u pitanju materijalna, odnosno stvarna, imovinska šteta. Sa prouzrokovanjem štete, stvara se i odgovarajuća obaveza lica koje je odgovorno za prouzrokovanu štetu da istu nadoknadi i to u onom iznosu u kojem je i smanjena imovina oštećenika.

1) Naknada materijalne štete. - Pri naknadi materijalne štete, zakonodavac polazi od činjenice da je odgovorno lice dužno da uspostavi stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala. Ukoliko takvo uspostavljanje ranijeg stanja ne uklanja štetu u potpunosti, tada je odgovorno lice obavezno da ostatak štete naknadi u novcu.

Oštećenik ima pravo na naknadu stvarne, obične štete, ali i na naknadu izmakle dobiti. Visina naknade štete određuje se prema cenama koje su bile u vreme donošenja sudske odluke, sem u slučaju kad zakon ne određuje što drugo. Pri oceni visine izmakle dobiti, izmakle koristi, uzima se u obzir dobitak, korist koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.

216 Član 189. Zakona o obligacionim odnosima.

2)Naknada nematerijaine štete. - Pričinjena šteta može biti i nematerijaina, duhovna, u vidu povrede prava ličnosti, povrede časti, naruživanja ličnosti iznošenja neistinosti u vezi sa ličnošću određenog lica i sl. Kako predviđa Zakon o obligacionim odnosima, sud može da naredi na trošak štetnika, u slučaju povrede prava ličnosti, objavljivanje presude, odnosno ispravke ili narediti da štetnik povuče svoju izjavu kojom je povreda učinjena ili što drugo, čime se može ostvariti svrha koja se postiže naknadom štete.

217 Član 199. Zakona o obligacionim odnosima.

Za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti i slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, sud će, kad nade da okolnosti slučaja, a posebno jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravda, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete.

24. STICANJE BEZ OSNOVA I POSLOVODSTVO BEZ NALOGA (NEZVANO VRŠENJE TUĐEG POSLA) 24. 1. Sticanje bez osnova

1) Pojam i elementi. - Sticanje bez osnova se u pravu pojavljuje kao izvor obligacija. U pravnoj teoriji se različito naziva ovaj institut, kao na primer, "neosnovano" ili "neopravdano obogaćenje", a zakonodavac ga u Zakonu o obligacionim odnosima naziva "sticanje bez osnova".

Kad je neki deo imovine određenog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a takav prelaz imovine nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili zakonu, sticalac je obavezan da taj deo imovine vrati, kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignute koristi. Obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kada se nešto primi, s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili je kasnije otpao.

218 Član 210. Zakona o obligacionim odnosima.

Na osnovu same definicije instituta sticanja bez osnova, proizilaze njegovi sastavni elementi: a) da postoji povećanje imovine na jednoj strani, b) da je do tog povećanja došlo bez pravnog osnova i v) da je povećanje imovine nastalo na zakonit način.

a) Povećanje imovine. - Kao što i sam termin označava, za ovaj elemenat sticanja bez osnova je bitno da dođe do povećanja u imovini odrđenog subjekta. To povećanje imovine može nastati na razne načine: kao povećanje aktive ili smanjenja pasive obogaćenog lica ili kao ušteda izdataka koje bi obogaćeni mora, inače, da ima.

b) Nepostojanje punovažnog osnova. - Ovde se obično radi o tome da pravni osnov nii je uopšte, kod sticanja bez osnova, postojao od početka, da ga učesnici obligacionog odnosa nisu imali u vidu ili su bili u zabludi smatrajući da on postoji, ili je bio uslovljen nekim pretpostavkama koje se nisu ostvarile i sl. To bliže znači, da je određeno lice steklo neku imovinu na osnovu određenog pravnog posla koji nije bio pravno valjan.

v) Zakoniti način sticanja. - Potrebno je da je sticanje izvršeno na zakoniti način, tj. da do njega nije došlo po osnovu neke protivpravne radnje, delikta ili povreda obligacija.

24. 2. Slučajevi sticanja bez osnova

Postoji više slučajeva ili načina sticanja bez osnova, koji nastaju ili radnjom osiromašenog lica ili radnjom obogaćenog lica, radnjom trećeg lica ili događaja. Ti slučajevi su sledeći: 1) slučaj kada je neko lice izvršilo isplatu nečega što nije dugovao (isplata nedugovanog); 2) sticanje s obzirom na osnov koji se nije ostvario; 3) sticanje s obzirom na osnov koji je docnije otpao. (U sva tri napred navedena slučaja, obogaćenje se ostvarilo radnjom osiromašenog lica); 4) slučajevi gde se obogaćenje dogodilo neovlašćenom radnjom samog obogaćenog lica; 5) slučaj gde se obogaćenje dogodilo radnjom trećeg lica i 6) slučaj kada se obogaćenje ostvarilo putem spoljnjeg događaja.

1) Isplata nedugovanog. - Uslov je da bi isplatilac mogao tražiti povraćaj onoga što je isplatio, da je izvršio isplatu nepostojećeg duga. Tu se pojavljuju različiti slučajevi, kao na primer: a) kad neko isplati tudi dug koji postoji, pri tome verujući da plaća svoj sopstveni dug; b) slučaj kad neko isplati svoj dug koji zaista postoji, ali nekom drugom licu, a ne poveriocu, u uverenju da tražbina pripada licu kojem je on izvršio isplatu; v) kad dužnik preda poveriocu neku drugu stvar, a ne onu koju mu duguje, u ubeenju da mu duguje baš tu stvar; g) isplata duga pod odložnim uslovom je u slučaju kad je dug isplaćen pre određenog uslova, d ) kad dužnik postane poverilac svoga poverioca, gde pod izvesnim uslovima nastaje gašenje njihovih uzajamnih potraživanja do iznosa potraživanja koji je manji (kompenzacija, prebijanje).

2) Sticanje s obzirom na osnov koji se nije kasnije ostvario. - Obogaćenje bez osnova može se dogoditi i kada se izvrši neka prestacija u nadi da će se njen osnov ostvariti, pa se takav osnov kasnije ne ostvari (na primer, kad neko isplati unapred novčanu sumu na ime rada, a do izvršenja rada uopšte ne dođe; neko učini poklon s obzirom na brak koji poklonoprimac treba da zaključi, a do zaključenja braka uopšte ne dođe i dr.).

3) Sticanje s obzirom na osnov koji je kasnije otpad. - Prenos vrednosti iz imovine jednog lica u imovinu drugoga može biti pravno osnovano u trenutku kada se to događa, a da kasnije postane neosnovan, što mu osnov naknade nestane (na primer neko zaključi određeni ugovor, a kasnije isti ugovor bude raskinut sporazumom stranaka).

4) Obogaćenje radnjom samog obogaćenog lica. - Obogaćenje bez osnova može se dogoditi i bez radnje lica na čiji se račun desilo obogaćenje. Ono se može ostvariti i usled nedozvoljene radnje samog obogaćenog lica. To su slučajevi potrošnje tuđe stvari, prerade, tuđe stvari ili izgradnje sa tuđim materijalom na svojoj zemlji. Takve radnje dovode do odgovomosti učinioca za naknadu štete.

5) Obogaćen je radnjom trećeg lica ili nekim spoljnim događajem. - To je slučaj kad neko treće lice spoji ili smeša stvari različitih vlasnika ili se to dogodi usled spoljnjeg događaja tako da se iste ne mogu razdvojiti. Tada se mora odrediti kome pripada takva smešana stvar i lice kojem takva stvar pripadne obogaćuje se na tuđ račun i moraće da nadoknadi dobijenu vrednost. To će se isto dogoditi i kad neko treće lice nešto izgrađuje sa tuđim materijalom na zemljištu drugog lica. Tada građevina pripada onom licu čije je zemljište, ali će vlasnik zemljišta biti dužan da isplati vrednost materijala onom licu čiji je materijal. Obogaćenje može da se dogodi i bez radnje nekog trećeg lica, odnosno spoljnim događajem.

Pravilo vraćanja, kod obogaćenja bez osnova. - Kod obogaćenja bez osnova, postoji pravilo, da onaj koji se obogatio dužan je da vrati ono što je stečeno bez osnova. Tako na primer, u pravu postoji izuzetak, d a ko izvrši isplatu znajući da nije dužan platiti, nema pravo da zahteva vraćanje, i zuzev ako je zadržao pravo da traži vraćanje ili ako je platio da bi izbegao prinudu.

219 Član 211. Zakona o obligacionim odnosima.

Međutim, ko je isti dug platio dva puta, pa makar jednom i po osnovu izvršne isprave, ima pravo tražiti vraćanje po opštim pravilima o sticanju bez osnova.

Kad se vraća ono što je stečeno bez osnova, moraju se vratiti i plodovi i platiti zatezna kamata i to kada je sticalac nesavestan od dana sticanja a inače, od dana podnošenja zahteva. Sticalac ima pravo i na naknadu nužnih i korisnih troškova, a kada je bio nesavestan, za korisne troškove mu pripada naknada samo do iznosa koji predstavlja uvećanje vrednosti u trenutku vraćanja.

Zakonodavac je predvideo da kada je neko svoju ili tuđu stvar upotrebio na korist trećeg, a nema uslova za primenu pravila o poslovodstvu bez naloga, treći je obavezan vratiti stvar, odnosno kad to nije moguće da naknadi njenu vrednost.

220 Član 217. Zakona o obligacionim odnosima.

Takođe, kad neko za drugoga učini kakav izdatak ili nešto drugo što je ovaj bio obavezan po zakonu da učini ima pravo da zahteva naknadu od njega. Osim toga, kad je neko tuđu stvar upotrebio u svoju koristi, imalac može zahtevati nezavisno od prava na naknadu štete ili u odsustvu iste, da mu ovaj nadoknadi koristi koju je imao od upotrebe.

221 Član 219. Zakona o obligacionim odnosima

24. 3. Poslovodstvo bez naloga (nezvano vršenje tuđeg posla)
Poslovodstvo bez naloga predstavlja vršenje tuđih poslova, pravnih ili materijalnih, bez naloga ili ovlašćenja, ali za račun onoga čiji su poslovi i radi zaštite njegovih interesa. U nas zakonodavac, izričito predviđa da vršenju tuđeg posla može se nezvano pristupiti, samo pod uslovom kad posao ne trpi odlaganje, a pretstoji šteta ili propuštanje očigledne koristi.

222 Član 220 Zakona o obligacionim odnosima.

Dakle, poslovodstvo bez naloga predstavlja izvršenje nekog pravnog posla umesto drugog lica, a za njegov račun, bez ovlašćenja toga lica da se posao izvrši. Lice koje izvrši posao naziva se poslovođa bez naloga, a liče za čiji je račun izvršen posao naziva se gospodar posla.

Pravilo je da niko u pravu ne obavlja poslove za neko drugo lice bez izričitih ovlašćenja toga lica. Međutim, u praksi je moguće da ipak dođe do takvih slučajeva. Za postojanje nezvanog vršenja tuđih poslova, potrebno je da se ispune određeni uslovi:

a) da je poslovođa bez naloga stvarno izvršio neku radnju za drugoga bez njegovog ovlašćenja;

b) da je poslovođa bez naloga izvršio radnju za drugo lice (gospodara posla) koju bi ovaj preduzeo kao dobar domaćin;

v) da je posfovođa bez naloga preduzeo radnju, ne u cilju zaštite svoga, već tuđeg interesa, bez obzira na to da li je znao ko je gospodar posla, i

g) da poslvođa bez naloga nije bio ovlašćen ni po kojem osnovu za preduzimanje radnje koju je obavio za drugo lice (ni sudskom odlukom, ni po ugovoru, i po zakonu).

S obzirom na pravne pos1edice koje mogu da proisteknu iz poslovodstva bez naloga, mogla bi se izvršiti podela na tri vrste poslovodstva bez naloga i to: a) nužno poslovodstvo bez naloga; b) korisno poslovodstvo bez naloga i v) nedopušteno poslovodstvo bez naloga.

a) Nužno poslovodstvo bez naloga postoji u slučaju kada je preduzeta određena radnja da bi se otklonila šteta za vlasnika stvari pa i kad je obavljena bez uspeha. Lice koje je izvršilo takvu radnju, ima pravo da zahteva od vlasnika stvari naknadu svih troškova koje je tom prilikom imao, ali bez prava na nagradu.

b) Korisno poslovodstvo bez naloga postoji pri obavljanju nekog posla koje nije bilo nužno za drugo lice ali mu je donelo određenu korist. To donošenje koristi se utvrđuje objektivno, na osnovu objektivnih kriterijuma, a ne po ličnom nahođenju poslovođe bez naloga. Korist mora da bude stvarna i ako je ista takva, onome koji je nju obavio, moraju se nadoknaditi troškovi koje je pri tome imao.

v) Nedopušteno poslovodstvo bez naloga se javlja kod vršenja tudeg posla koje je zabranjeno od gospodara posla (kao na primer, prepravka stana bez odobrenja vlasnika). Kod ovog slučaja, poslovođa bez naloga ne samo da nema nikakva prava (pravo na naknadu troškova i dr.) već jedino da uzme natrag ono što je uložio. On je čak i u obavezi, da gospodaru posla nadoknadi svu nastalu štetu.

25. JEDNOSTRANA IZJAVA VOLJE

Kao posebon izvor obligacije, pojavljuje se i jednostrana izjava volje. U našem pravu postoje sledeći slučajevi jednostrane izjave volje, kao izvora obligacije: a) javno obećanje nagrade i b) izdavanje hartija od vrednosti.

a) Javno obećanje nagrade. - Zakonodavac je u nas predvideo da javnim oglasom učinjeno obećanje nagrade onom licu koje izvrši određenu radnju, postigne neki uspeh, nade se u određenoj situaciji ili kad je obećanje učinjeno pod nekim drugim uslovom, obavezuje obećavaoca da takvo obećanje ispuni.

223 Član 229. Zakona o obligacionim odnosima

Da. bi nastala obligacija po osnovu javnog obećanja nagrade, potrebno je da se ispune sledeći uslovi: a) da je obećanje nagrade učinjeno javno - putem sredstava javnog informisanja (preko televizije, radija, javnih oglasa u štampi i dr.), b) da je isto obećanje nagrade učinjeno neodređenom licu, odnosno neodredenom broju lica, v) da je tačno određena radnja za čije se izvršenje obećava nagrada i d) da je nagrada obećana u novcu, a izuzetno i u drugim stvarima koje mogu da budu predmet obligacije.

Lice koje je javno obećalo nagradu, može to svoje obećanje opozvati u istoj formi u kojoj je i učinjeno obećanje javne nagrade, kao i ličnim saopštenjem. Međutim, ko je izvršio radnju po osnovu javnog obećanja nagrade, a nije znao niti je morao znati da je obećanje nagrade opozvano ima pravo da zahteva obećanu nagradu. Takođe, i ono lice koje je do momenta opozivanja javnog obećanja nagrade učinilo potrebne izdatke radi izvršenje radnje određene u javnom oglasu, ima pravo na njihovu naknadu, i zuzev ako obećavalac dokaže da su isti učinjeni uzalud. Obećanje nagrade ne može se opozvati kada je oglasom određen rok za izvršenje radnje, odnosno za obaveštenje o postignutom rezultatu ili o ostvarenju određene situacije.

224 Član 230. Zakona o obligacionim odnosima.

b) Izdavanje hartija od vrednosti. - Kao poseban oblik jednostrane izjave volje, kao izvora obligacije, javlja se i izdavanje hartija od vrednosti, kojima se njen izdavalac obavezuje da ispuni obavezu upisanu na pismenoj ispravi njenom zakonitom imaocu.

225 Detaljnije o hartijama od vrednosti, u posebnom delu ove knjige o hartijama od vrednosti.

26. PROMENA SUBJEKATA U OBLIGACl]I - (PROMENA POVERlLACA ILI DUŽNIKA)

U izvesnim slučajevima, može doći do promene subjekata u obligacijama, tj. do promene poverilaca ili dužnika, a moguće je da se promene i poverilac i dužnik. Tom prilikom određena obligacija ostaje ista, iako nastaje promena njenih subjekata. Tada se vrši prenošenje tražbine i duga iz obligacije na druga lica.

Mogućnost promene subjekata u obligacijam, predviđa i naš Zakon o obligacionim odnosima. Zavisno od toga koji se subjekat menja, razlikuju se dve vrste promena: a) ustupanje potraživanja (cesija) i b) preuzimanje (prijem) duga. Neki pravni pisci navode i promenu subjekata u obligacijama, tzv. personalnu subrogaciju.

226 Đordević dr Ž. I Stanković dr V, Obligaciono pravo, Opšti deo, Beograd, 1987, str. 634.

a) Ustupanje potraživanja ugovorom (cesija). - Poverilac može ugovorom zaključenim sa trećim licem preneti na ovoga svoje potraživanje, izuzev onoga čiji je prenos zabranjen zakonom ili koje je vezano za ličnost poverioca ili koje se po svojoj prirodi protivi na prenošenje na drugoga.

227 Ćlan 436. St. 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Poverilac koji ustupa, odnosno prenosi svoju tražbinu zove se cedent ili ustupilac, a novi poverilac na koji se prenosi tražbina zove se cesionar ili prijemnik. Dužnik koji je promenio svog poverioca, naziva se cesus ili ustupljeni dužnik.

Predmet sporazuma, odnosno predmet cesije, po pravilu, mogu da budu sva potraživanja (dospela i nedospela potraživanja) i bez obzira na osnov iz kojeg potiču.

228 Đordević dr Ž. I Stanković dr V, ibid, str. 619.

Mogu se ustupati i uslovna potraživanja. Izuzetno, ne mogu da se prenose strogo lične tražbine (zakonske obaveze izdržavanja), potraživanje čiji je prenos zabranjen zakonom i potraživanje koje se po svojoj prirodi protivi prenošenju na drugoga.

Za punovažnost ustupanja tražbine, neophodno je da se ispune odreženi uslovi i to: a) da se zaključi ugovor između starog i novog poverioca (ustupioca i prijemnika) o prenošenju tražbine; b) da se ugovor o prenosu tražbine zaključi u onoj formi u kojoj je zaključen i posao koji služi kao osvu ustupanja i v) da dužnik bude obavešten o ustupanju, ali se ne traži njegov pristanak.

229 Ristić dr Lj. , i bid, str. 439; Đordević dr Ž. I Stanković dr V, ibid, str. 620.

Dejstvo ustupanja tražbine se manifestuje, pre svega, u odnosu između ranijeg poverioca (cedenta) i dužnika (cezusa), potom između novog poverioca (cesionara) i dužnika (cezusa) i na kraju, između ranijeg poverioca (cedenta) i novog poverioca (cesionara).

Od momenta ustupanja tražbine, raniji poverilac gubi svojstvo poverioca i sa ustupljenim dužnikom se ne nalazi više u obligacionom odnosu. Novi poverilac, prijemnik (cesionar) stiče sva prava prema dužniku koja je imao i raniji poverilac. Sa prenosom se ne stvara nova tražbina, tako da novi poverilac može od dužnika tražiti isplatu celokupne tražbine sa svim sporednim pravima (kao na primer, pravo prvenstvene naplate, hipoteka, zaloga, pravo na kamatu, ugovornu kaznu i sl.). Tražbina prelazi na novog poverioca i sa svim nedostacima (ništavost, zastarelost).

Prijemnik ima prema dužniku ista prava koja je ustupilac imao prema dužniku, do momenta ustupanja tražbine. Dužnik može istaći prijemniku, novom poveriocu (cesionaru), pored prigovora koje ima prema njemu i one prigovore koje je mogao istaći ustupiocu, do časa kada je saznao za ustupanje.

230 Član 440. Zakona o obligacionim odnosima.

Ustupilac, raniji poverilac (cedent) je obavezan da preda novom poveriocu, prijemniku (cesionaru), obveznicu ili drugu ispravu o dugu ako ih ima, kao i druge dokaze o ustupljenom potraživanju i o sporednim pravima. Kada je raniji poverilac (ustupilac) preneo na novog poverioca, prijemnika samo jedan deo potraživanja onda je on dužan da mu preda i overeni prepis obveznice ili neke druge isprave kojom se dokazuje postojanje ustupljenog potraživanja. Takođe je on u obavezi da mu na zahtev izda i overenu potvrdu o ustupanju.

231 Član 441. Zakona o obligacionim odnosima

Potrebno je istaći da kad je ustupanje izvršeno ugovorom sa naknadom, ustupilac odgovara za postojanje potraživanja u momentu kada je izvršeno ustupanje. On takođe odgovara i za naplativnost ustupljenog potraživanja ako je to bilo ugovoreno, ali samo do visini onoga što je primio od prijemnika, kao i za naplativost kamata, troškova oko ustupanja i troškova oko postupka protiv dužnika. Veća odgovornost savesnog ustupioca ne može se ugovoriti.

b) Preuzimanje duga (promena dužnika). - Preuzimanje duga se obavlja ugovorom, između dužnika i preuzimaoca na koji je pristao poverilac. Znači, preuzimanjem duga, koje se obavlja putem ugovora, neko treće lice preuzima na sebe dug iz postojeće obligacije i postaje dužnik, umesto ranijeg dužnika. Osnov za preuzimanje duga može da bude ugovor, a to ponekad može da bude i zakon. Za preuzimanje duga nije dovoljno da se o tome saglase stari i novi dužnik, već je nužna i saglasnost poverioca. Zakonodavac je izričito predvideo da ugovor o preuzimanju duga ima dejstvo ugovora o preuzimanju ispunjenja, za vreme dok poverilac ne bude dao svoj pristanak na ugovor o preuzimanju duga, kao i ako on odbije da da pristanak.

232 Član 446. Stav 5. Zakona o obligacionim odnosima

To znači da za sve vreme dok poverilac ne da svoj pristanak na ugovor o preuzimanju duga, kao i u slučaju da ga uopšte ne da, ugovor dužnika i trećeg lica izaziva pravna dejstva ugovora o preuzimanju ispunjenja. Isto rešenje je opravdano jer se stvaraju određena pravna dejstva i ako postoji odsustvo poveriočevog pristanka. Tu se uvažava činjenica da su dva lica svojom saglasnošću volja odlučila da postignu određeni cilj. Ovo je svakako tim više opravdano i iz razloga što se položaj trećeg lica, koji stupa na mesto dužnika ničim ne menja i kada postoji poveriočev pristanak i kada isti ne postoji. Jedina je razlika, što u slučaju kada postoji poveriočev pristanak, treće lice duguje za izvršenje obaveze prema poveriocu i njemu odgovara, a u slučaju kada ne postoji poveriočev pristanak, ono takođe, ispunjava obavezu ali će tada odgovarati ne poveriocu, već dužniku.

233 Isto mišljenje imaju i Đordević dr Ž. I Stanković dr V, ibid, str. 626. 

Kod preuzimanja duga stvaraju se, dakle, tri vrste odnosa: između starog i novog dužnika; između novog dužnika i poverioca i između starog dužnika i poverioca.

Odnos između starog i novog dužnika zavisi od osnova preuzimanja duga. Tako na primer, ako je dug preuzet sa određenim ciljem, pa se taj isti cilj ne ostvari, onda otpada i preuzimanje duga.

Sa preuzimanjem duga, preuzimalac stupa na mesto ranijeg dužnika koji se oslobada obaveze. Ali, ako je u vreme poveriočevog pristanka na ugovor o preuzimanju duga, preuzimalac bio prezadužen, a poverilac to nije znao niti je mogao iz okolnosti slučaja da zna, raniji dužnik se ne oslobađa obaveze, a ugovor o preuzimanju duga ima dejstvo ugovora o pristupanju dugu.

Sporedna prava, koja su dotle postojala, ostaju i dalje, ali jemstvo, kao i zaloga koja su dala treća lica prestaju kad jemci i zalogodavci ne pristanu da odgovaraju i za novog dužnika.

234 Član 449. Zakona o obligacionim odnosima. 

U slučaju da nije što drugo ugovoreno, preuzimalac ne odgovara za nenaplaćene kamate koje su dospele do momenta preuzimanja duga.

Ptistupanje dugu. - Ugovorom između poverioca i trećeg lica kojim se treće lice obavezuje poveriocu da će ispuniti njegovo potraživanje od dužnika, treći stupa u obavezu pored dužnika

235 Član 451. Zakona o obligacionim odnosima.

Preuzimanje ispunjenja. - Preuzimanjem ispunjenja takođe, dolazi do promene dužnika koja se vrši ugovorom između dužnika i nekog trećeg lica kojim se ono obavezuje prema dužniku da ispuni njegovu obavezu prema njegovom poveriocu. Treće lice odgovara dužniku, ako blagovremeno ne ispuni obavezu poveriocu te ovaj zatraži ispunjenje od dužnika. U slučaju da treće lice ne preuzima dug niti pristupi dugu, poverilac tada nema nikakvo pravo prema njemu.

27. UPUĆIVANJE (ASIGNACIJA)
Upućivanjem (asignacijom) određeno lice uputilac (asignant), ovlašćuje drugo lice upućenika (asignata) da za njegov račun izvrši nešto određeno trećem licu, primaocu uputa (asignataru) a ovoga ovlašćuje da takvo izvršenje primi u svoje ime.

236 Član 1020. Zakona o obligacionim odnosima.

Kod upućivanja (asignacije), pojavljuju se tri lica: 1) uputilac ili asignant, tj. lice koje daje određeni uput, 2) izvršilac uputa - upućenik ili asignat i 3) primalac uputa, asignatar. 

Svaka asignacija sadrži ovlašćenja. Jedno je ovlašćenje upućeno asignatu da za račun asignanta izvrši određenu činidbu asignataru i druga, ovlašćenje asignataru da primi takvu činidbu od asignata. Činidba koju asignat treba da izvrši asignataru se najčešće sastoji u isplati novca. Međutim, ona može biti i u nekoj drugoj činidbi. U našem privrednom sistemu, a posebno u međunarodnom privrednom i privrednom pravu, ona se koristi kao sredstvo plaćanja između pravnih subjekata bez upotrebe gotovog novca i to putem akreditiva.

U odnosima asignanta i asignata, vrlo je značajno ko je asignatov dužnik. Tada je asignatov dužnik obavezan, da izvrši isplatu po uputu asignanta i sa takvom se isplatom on oslobađa duga prema asignantu u iznosu koji je platio. U suprotnom, asignat nije obavezan da prihvati asignaciju. Dejstvo asitnacije između asignanta i asignatara zavisi od toga da li je asignant asignatorov dužnik. U slučaju da je on njegov dužnik, asignatar mora da prihvati asignaciju.

Naš Zakon o obligacionim odnosima razmatra odnose primaoca uputa i upućenika (gde primalac uputa stiče pravo da zahteva od upućenika ispunjenje tek kad ovaj izjavi da prihvata uput), kao i odnose primaoca uputa i uputioca (gde poverilac nije dužan pristati na uput koji mu je učinio dužnik u cilju ispunjenja svoje obaveze, ali je dužan da o svom odbijanju odmah izvesti dužnika, jer bi u suprotnom odgovarao za štetu), kao i odnose uputioca i upućenika (gde upućenik nije dužan da prihvati uput čak i pod uslovom da je dužnik uputioca, izuzev ako mu je to obećao ).

237 Članovi 1021-1034. Zakona o obligacionim odnosima.

28. OBEZBEĐENJE OBLIGACIJE 
Obligacioni odnosi se zaključuju da bi se izvršile određene radnje koje su predviđene ugovorom. Obezbeđenje izvršenje ugovora se obavlja nizom pravnih sredstava. Ta sredstva obezbeđenja mogu da se podele na lična i stvarna sredstva obezbedenja. Pored ovih, postoje i druga sredstva koja služe obezbeđenju ugovora. U teoriji prava javljaju se, od strane nekih autora, razlike u pogledu razvrstavanja sredstava obezbeđenja na lična i stvarna sredstva, kao što je to slučaj sa odustanicom, ugovornom kaznom i dr. Smatra se da u lična sredstva obezbeđenja spada i jemstvo, a u stvarna sredstva obezbeđenja: kapara, odustavnica, ugovorna kazna i penali. Među ostala sredstva obezbeđenja, spadaju: avans, kaucija i pravo zadržanja (retencija).

28. 1. Lična sredstva obezbeđenja obligacije
28.1.1. Jemstvo.
- Jemstvo predstavlja ugovorni odnos između poverioca i trećeg lica (jemca) kojim se ovaj obavezuje prema poveriocu da će da ispuni punovažnu i dospelu obavezu dužnika, a ko to poverilac ne učini. 

238 Član 997. Zakona o obligacionim odnosima.

Kod jemstva postoji pravo poverioca da traži ispunjenje punovažne dospele obaveze, a i obaveza jemca da to učini. Ugovor o jemstvu obavezuje jemca samo kada je izjavu o jemčenju učinio pismeno i pod uslovom da on ima potpunu poslovnu sposobnost.

Za izvršavanje ugovora, jemac odgovara lično i iz tih razloga ovakvo obezbeđenje spada u lična obezbeđenja. Preuzimajući određeno jemstvo za dužnika, jemac pojačava obezbeđenje tražbine poverioca svojom obavezom. On odgovara za izvršenje ugovora kao i dužnik, najčešće celokupnom svojom imovinom.

1) Nastanak jemstva. - Kao što smo istakli, jemstvo nastaje pismenim ugovorom između poverioca i jemca, a izuzetno i na osnovu zakona.

Ugovorno jemstvo nastaje, po osnovu ugovora koji je sačinjen, u pismenoj formi, i zmeđu poverioca i trećeg lica (jemca). Jemac se istim ugovorom obavezuje da će on ispuniti dospelu obavezu, ukoliko to ne učini glavni dužnik. Najčešće se pre zaključenja ugovora o dugu, poverilac obraća dužniku i zahteva da još neko treće lice bude garant za izvršenje ugovora. Između dužnika i jemca mogu postojati različiti odnosi, koji vrlo često nisu od značaja za jemstvo. Kao što smo već napred istakli, u nas se zahteva se pismena forma ugovora o jemstvu.

239 Član 998. Zakona o obligacionim odnosima.

Zakonsko jemstvo je predviđeno po osnovu zakona. Tako na primer, država jemči za isplatu deviznih uloga građana kod banke, jer se na taj način stimuliše štednja i sigurnost uloženih uloga.

2) Predmet jemstva. - Jemstvo se može dati za svaku punovažnu obavezu bez obzira na njenu sadržinu. 

240 Član 1001. Zakona o obligacionim odnosima.

Ono se može dati i na uslovnu obavezu, kao i za određenu buduću obavezu. Kada se jemstvo daje za buduću obavezu isto se može opozvati pre nego što obaveza nastane, ako nije predviđen rok u kojem ona treba da nastane. U skladu sa ovom zakonskom normom, jemstvo se može dati i za obavezu nekog drugogjemca (jemčev jemac).

3) Obim jemčeve odgovornosti. - Jemčeva obaveza ne može biti veća od obaveze glavnog dužnika, a ako je ugovoreno da bude veća, onda se ona svodi na meru dužnikove obaveze. Jemac odgovara za ispunjenje cele obaveze za koju je jemčio, pod uslovom da njegova odgovornost nije ograničena na neki njen deo ili na drugi način podvrgnuta povoljnijim uslovima.

Jemac je u obavezi da naknadi potrebne troškove koje je poverilac učinio u cilju naplate duga od glavnog dužnika. On odgovara kako za ispunjenje glavnih, tako i sporednih obaveza glavnog dužnika (plaćanje kamate, ugovorne kazne i dr. ). On odgovara samo za onu ugovorenu kamatu koja je dospela posle zaključenja ugovora o jemstvu. Jemac odgovara i za svako povećanje obaveze koje bi nastalo dužnikovom docnjom ili dužnikovom krivicom, sem ako nije drugačije ugovoreno.

Jemac može da istakne protiv poveriočevog traženja da ispuni obligaciju, iste prigovore koje može da istakne i glavni dužnik, ukoliko se oni odnose na sam dug (na primer, prigovor da je tražbina zastarela i dr.).

4) Prelaz poveriočevih prava najemca (subrogacija). - Na jemca koji je izmirio potraživanje, prelazi to potraživanje, sa svim sporednim pravima i garantijama za njegovo ispunjenje.

241 Član 1003. Zakona o obligacionim odnosima.

5) Oblici jemstva. - Od jemca se može da zahteva ispunjenje obaveze, tek kada glavi dužnik ne ispuni svoju obavezu u roku određenom u pismenom pozivu (subsidijarno jemstvo). Tako, poverilac može da zahteva ispunjenje od jemca, iako nije pre toga pozvao glavnog dužnika da ispuni obavezu, a ko je očigledno da se iz sredstava glavnog dužnika ne može ostvariti njegovo ispunjenje ili ako je glavni dužnik pao pod stečaj. U slučaju da se jemac obavezao kao jemac platac, on odgovara poveriocu kao glavni dužnik za celu obavezu. Tada poverilac može da zahteva njeno ispunjenje bilo od glavnog dužnika, bilo od jemca ili od obojice istovremeno, u isto vreme (solidarno jemstvo).

Za obaveze koje su nastale iz ugovora u privredi, jemac odgovara kao jemac platac, pod uslovom da nije što drugo ugovoreno.

242 Član 1004. Zakona o obligacionim odnosima

6) Odnos jemca i dužnika. - Jemac koji je isplatio poveriocu njegovo potraživanje, može da zahteva od dužnika da mu ovaj naknadi sve što je isplatio za njegov račun, kao i kamatu od dana isplate. On ima pravo i na naknadu troškova koji su nastali u sporu sa poveriocem od momenta kada je obavestio dužnika o tom sporu, kao i na naknadu štete ako je iste bilo.

243 Član 1013. Zakona o obligacionim odnosima

Pored prava da zahteva naknadu od dužnika, jemac ima i pravo na prethodno obezbeđenje, pravo na vraćanje isplaćenog, i dr. Tako, a primer, jemac koji je bez dužnikovog znanja isplatio poveriočevo potraživanje koje je docnije na dužnikov zahtev poništeno ili ugašeno prebijanjem, može od poverioca zahtevati samo vraćanje isplaćenog.

244 Član 1017. Zakona o obligacionim odnosima

Osim toga kada ima i više jemaca, pa jedan od njih isplati dospelo potraživanje, tada on ima pravo da zahteva od ostalih jemaca da mu svaki naknadi deo koji pada na njegov teret.

7) Zastarelost obaveze glavnog dužnika i obavezajemca. - U slučaju da nastupi zastarelost obaveze glavnog dužnika, zastareva i obaveza jemca. Kad je rok za zastarevanje obaveze glavnog dužnika duži od 2 godine, obaveza jemca zastareva po iteku roka od 2 godine od dospelosti obaveze glavnog dužnika, izuzev kad jemac odgovara solidarno sa dužnikom. Kako predviđa u nas zakonodavac, prekid zastarevanja potraživanja prema glavnom dužniku dejstvuje i prema jemcu, samo ako je do prekida došlo nekim postupkom poverioca pred sudom protiv glavnog dužnika.

245 Član 1019. Zakona o obligacionim odnosima.

Sprečavanje zastarevanja obaveze glavnog dužnika nema dejstva prema jemcu.

28. 2. Stvarna sredstva obezbeđenja obligacije
1) Kapara.
- Kapara predstavlja novčanu ili drugu imovinsku vrednost (na primer, i zvesnu količinu zamenljivih stvari) koju jedna ugovorna strana pri zaključenju ugovora daje drugoj ugovornoj strani kao dokaz da je ugovor zaključen, a koja služi kao sredstvo obezbeđenja ugovora.

Kapara, dakle, predstavlja stvarno, realno sredstvo obezbeđenja ugovorenih obligacija i ima dvostruku ulogu: 1) ista služi kao vidljiv znak i dokaz da su stranke postigle saglasnost svojih volja i da je određeni ugovor zaključen i 2) ona predstavlja sredstvo kojim se obezbeđuje izvršenje ugovornih obaveza.

Kaparu najčešće daje jedna ugovorna strana, a izuzetno se može dogoditi da obe ugovorne strane daju kaparu. Predmet kapare je zamenljiva i nezamenljiva stvar. Kada je predmet kapare zamenljiva stvar, ista se prenosi u vlasništvo druge ugovorne strane, a kada je nezamenljiva stvar, kaparu primalac čuva i vraća je davaocu kad prestane razlog za njeno držanje. Kapara se daje na osnovu posebnog sporazuma i spada u realne ugovore. To bliže znači da ista proizvodi pravno dejstvo tek od njenog momenta predaje drugoj ugovornoj strani.

U slučaju da dode do potpunog ili delimičnog neizvršenja ugovora, primenjuju se sledeća pravila:

1) kad je za neizvršenje ugovora, odgovorna strana koja je predala kaparu, tada druga strana može po svom izboru da zahteva izvršenje ugovora kada je to još moguće i da traži naknadu štete. Strana koja je primila kaparu, može u tom slučaju da je uračuna, a primer, u isplatu kupovne cene druge ugovorne strane ili da je vrati ili da se zadovolji primljenom kaparom;

2) u slučaju da je za neizvršenje ugovora odgovorna strana koja primi kaparu, onda druga ugovorna strana može po svom izboru da zahteva: a) izvršenje ugovora kada je to još moguće, b) da zahteva naknadu štete i vraćanje kapare i v) da traži udvojenje (dvostruke) kapare; 3) potrebno je istaći, da druga ugovorna strana, u svakom slučaju ima pravo kad, traži izvršenje ugovora da traži i naknadu štete koju trpi zbog zakašnjenja, 4) na zahtev zainteresovane strane, sud može da smanji preterano visoku kaparu; 5) u slučaju da dođe do delimičnog ispunjenja ugovorene obaveze, poverilac nema pravo da zadrži kaparu, već može da traži ispunjenje ostatka obaveze i naknadu štete usled zadocnjenja.

Svaka suma novca koja se daje u cilju obezbeđenja ugovora, ne mora uvek biti kapara. Takve sume novca mogu biti date i radi predujma, avansa, otplate, odustanka i sl., zavisno od namere stranaka. U slučaju da stranke prilikom zaključenja ugovora nisu se izjasnile zašto se daje određena suma novca, niti se to može izvesti iz okolnosti slučaja, onda se ta suma smatra kao kapara.

246 Konstantinović dr M, ibid, str. 222.

2) Odustanica. - Strane ugovornice mogu da ugovorom predvide da jedna ili druga strana ima pravo da odustane od ugovora uz plaćanje određenog novčanog iznosa drugoj ugovornoj strani (odustanica). Odustanica kao sredstvo obezbeđenja ugovora predstavlja davanje određenog novčanog iznosa ili druge imovinske vrednosti kada se odustane od izvršenja ugovora. Ona se obično ne daje unapred, kao što se to daje kapara. Međutim, strane ugovornice mogu da ugovore da se odustanica daje unapred, a i tada treba jasno predvideti da se takva suma ne daje na ime kapare, već na ime odustanice.

Između odustanice i kapare, postoje sledeće razlike: 1) kapara kao sredstvo jačanja ugovora daje se radi njegovog izvršenja, a odustanica se daje da bi se moglo odustati od ugovora; 2) kapara se daje unapred, a kod odustanice se samo daje obećanje i 3) pravo na kaparu ima strana koja nije kriva za neizvršenje ugovora, dok na odustanicu ima pravo protivna strana, bez obzira na postojanje krivice dužnika.

247 Ristić dr Lj, ibid, str. 356. 

Pravno dejstvo odustanice ogleda se u sledećem: 1) strana u čiju je korist ugovorena odustanica ne može da zahteva izvršenje ugovora kada je izjavila drugoj strani da daje odustanicu; 2) strana koja je ovlašćena da odustane od ugovora obavezna je da odustanicu da, istovremeno sa izjavom o odustajanju; 3) u slučaju da ugovorne strane nisu predvidele rok do kada ovlašćena strana može da odustane od ugovora, tada ona može da odustane od ugovora sve dok ne protekne rok koji je predviđen za ispunjenje njene obaveze; 4) pravo odustajanja od ugovora prestaje i kad strana u čiju je korist ugovorena ova mogućnost odustajanja od ugovora, počne da ispunjava obaveze iz ugovora ili primi ispunjenje od druge strane.

3) Ugovorna kazna. - Ugovorna kazna predstavlja obavezu dužnika da plati poveriocu određeni novčani iznos ili. pribavi neku drugu materijalnu korist, kad ne ispuni svoju obavezu ili zakasni sa njenim ispunjenjem.

Ugovorna kazna se može predvideti u novcu ali takođe i u stvarima. Njena visina se može odrediti u jednom ukupnom iznosu ili alikvotnom delu (na primer, u procentu za svaki dan zadocnjenja ili na drugi način).

Ugovorna kazna se razlikuje od kapare i to: 1) kapara se daje unapred, a ugovorna kazna se ne daje, već samo predviđa, 2) kapara je znak da je ugovor zaključen i ona ne predstavlja naknadu štete, dok ugovorna kazna služi i kao naknada štete, 3) kapara se ne kumulira sa izvršenjem, a ugovorna kazna se može kumulirati sa izvršenjem u slučaju zadocnjenja pri izvršavanju ugovora i 4) sudija nema pravo da smanji kaparu dok ugovornu kaznu može smanjiti.

248 Ovakvu razliku izmedu ugovorne kazne i kapare dao je i prof. Konstantinović, ibid, str. 222.

Ugovorna kazna razlikuje se od odustanice po cilju i funkciji ugovorene kazne i odustanice. Tako je ugovorna kazna naknada štete, a odustanica ne predstavlja naknadu štete i ne služi kao sredstvo obezbeđenja izvršenja ugovora. Pored toga, sud ne može da smanji odustanicu, a ugovornu kaznu može. Osim toga, odustanica se ne može kumulirati sa izvršenjem ugovora, dok se ugovorna kazna može kumulirati sa izvršenjem ugovora.

249 Konstantinović dr M, ibid, str. 223.

Pravno dejstvo ugovorne kazne se manifestuje na sledeće načine: 1) ugovorna kazna mora da bude ugovorena u formi koja je propisana za ugovor iz kojeg nastaje obaveza, odnosno na čije se ispunjenje odnosi, 2) ugovorna kazna deli pravnu sudbinu obaveze na čije se obezbeđenje odnosi, 3) u slučaju da je ugovorna kazna ugovorena za slučaj neispunjenja obaveze, poverilac može da zahteva alternativno ispunjenje obaveze ili ugovornu kaznu. Dakle, poverilac gubi pravo da zahteva ispunjenje obaveze, kada je zahtevao isplatu ugovorne kazne, 4) kada je ugovorna kazna ugovorena za slučaj neispunjenja, dužnik nema pravo da isplati ugovorenu kaznu i da odustane od ugovora, sem kad to nije bila namera ugovornih strana, 5) u slučaju da je ugovorena kazna, predviđena kada dužnik zadocni sa izpunjenjem svoje obaveze, tada poverilac ima pravo da zahteva kumulativno, ispunjenje obaveze i ugovornu kaznu.

4) Penali. - Penali služe kao sredstvo obezbeđenja ugovora i slični su ugovornoj kazni. Oni predstavljaju zakonom propisanu naknadu koju je dužno da plati određeno lice kada o roku ne izvrši svoju obavezu. Tako se, na primer, penali plaćaju, kad određeno lice iz ugovora u određenom roku ne utovari ili istovari, određenom robom, vagone i dr.

Za razliku od ugovorne kazne, penali se propisuju zakonom, a ugovornu kaznu utvrduju same ugovorne strane, sporazumom. Propisima je utvrđeno kada se i u kojem iznosu plaćaju penali. Penali predstavljaju sredstvo discipline ugovornih strana pri izvršavanju svojih obaveza. Dužnik je oslobođen plaćanja penala jedino ako je do neizvršenja ili do neurednog ispunjenja ugovorne obaveze došlo iz razloga za koju on ne snosi odgovornost.

Šta biva kada je zakonom određena naknada i ugovorna kazna? - Kad je za neispunjenje obaveze ili za slučaj zadocnjenja sa ispunjenjem zakonom određena visina naknade, pod nazivom penala, ugovorne kazne, naknade ili pod kojim drugim nazivom, a ugovorne su strane pored toga ugovorile kaznu, tada poverilac nema pravo da zahteva kumulativno ugovorenu kaznu i naknadu koja je određena zakonom, izuzev kada je to samim zakonom dozvoljeno.

250 Član 276. Zakona o obligacionim odnosima.

5 )Zatezna kamata. - Dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze, duguje pored glavnice i zateznu kamatu, po stopi koja je utvrđena saveznim zakonom. Kada je stopa ugovorene kamate viša od stope zatezne kamate, ona teče i posle dužnikove docnje.

251 Izmenjeni član 277. Zakona o obligacionim odnosima("Službeni list SFRJ", br. 57/89.)
Poverilac ima pravo na zateznu kamatu, bez obzira na to da li je on pretrpeo kakvu štetu zbog dužnikove docnje. U slučaju da je šteta koju je poverilac pretrpeo zbog dužnikovog zadocnjenja veća od iznosa koji bi on dobio na ime zatezne kamate, tada on ima pravo da zahteva razliku do potpune naknade štete.

Na dospelu a neisplaćenu ugovorenu ili zateznu kamatu, kao i na druga dospela povremena novčana davanja ne teče zatezna kamata, sem u slučaju kad zakonom nije drukčije određeno. Na iznos neisplaćene kamate, može se zahtevati zatezna kamata samo od dana kad je sudu podnet zahtev za njenu isplatu.

252 Član 279. Zakona o obligacionim odnosima

28. 3. Ostala sredstva obezbeđenja obligacije

1) Avans (predujam). - Avans predstavlja novčani iznos koji jedna ugovorna strana daje unapred drugoj ugovornoj strani prilikom zaključenja ugovora, kao delimično ispunjenje ugovora i to pre nego što je dospeo rok za ispunjenje obaveza. On ne predstavlja sredstvo radi obezbedenja ugovora, ali služi svakako jačanju ugovora. Ugovorne strane kada su ugovorile da jedna strana preda određeni avans na ime isplate svoje ugovorne obaveze, svakako sa više sigurnosti očekuju da će se ugovor ispuniti.

2) Kaucija. - Kaucija predstavlja novčanu ili neku drugu obavezu koju najčešće dužnik daje poveriocu u vezi sa zaključenim ugovorom, kao garanciju da će da izvrši svoju ugovorenu obavezu, s tim što on ovu kauciju gubi kad ne ispuni obavezu. Ona se u praksi javlja retko i obično se sreće kod ugovora koji se zaključuju putem javnog nadmetanja. Njeno pravno dejstvo ogleda se u tome, što poverilac ima pravo da zadrži kauciju kad dužnik o roku ne izvrši svoju obavezu, a ukoliko je izvrši, tada je poverilac u obavezi da kauciju vrati dužniku.

Kaucija se razlikuje od ugovorne kazne iz razloga što dužnik kauciju gubi (bez obzira da li je kriv ili nije kriv za neizvršenje ugovora), a od naknade štete iz razloga što dužnik kauciju gubi i kada protivna strana nije imala nikakvu štetu zbog neispunjenja ugovora i što se njen iznos ne uračunava u naknadu štete.

3) Pravo pridržaja, zadržavanja (retencija). - Pravo pridržaja ili zadržavanja, odnosno retencija predstavlja realno sredstvo obezbeđenje ispunjenja ugovorne obaveze po kojoj je jedno lice dužno da preda izvesne stvari drugom licu. Tako najčešće, poverilac nekog dospelog potraživanja ima u svojim rukama neke dužnikove stvari koje ima pravo da zadrži sve dok mu ne bude isplaćeno potraživanje.

Pravo retencije se razlikuje od prava zaloge mada ima sličnosti sa njom iz razloga što založno pravo pripada samo određenim poveriocima, a pravo retencije pripada svim poveriocima kada su ispunjeni zakonski uslovi.

Ovo pravo retencije primenjuje se u mnogim poslovima robnog prometa, odnosno ugovora u privredi i za njegovo dejstvo je neophodno da se ispune određeni uslovi. Ti uslovi bi bili sledeći: 1) da se radi o potraživanju koje je nastalo po osnovu robnog prometa, 2) da je to dospelo potraživanje poverioca i 3) da dužnik nije predao stvar poveriocu u drugu svrhu.

Poverilac ima pravo zadržavanja i kada njegovo potraživanje nije dospelo u slučaju kada je dužnik postao insoloventan. Poverilac nema pravo retencije, kad dužnik zahteva da mu se vrati stvar koja je izašla iz njegove državine protiv njegov volje ili ako dužnik zahteva da se vrati stvar koja je bila predata poveriocu na poslugu ili čuvanje.

4) Zaloga. - Zaloga predstavlja, takođe, jedno realno sredstvo obezbeđenja poveriočevih potraživanja u odnosu na dužnika. To se postiže predajom određene stvari u zalogu poveriocu, u slučaju da dužnik ne ispuni svoju ugovorenu obavezu, kako bi se poverilac mogao namiriti iz njene vrednosti, ako mu potraživanje ne bude namireno o dospelosti. Poverilac je u obavezi da po namirenju svojega potraživanja vrati neoštećenu založenu stvar zalogodavcu.

Zaloga se ostvaruje putem posebnog ugovora, gde se ugovorom o zalozi obavezuje dužnik ili neko treći (zalogodavac) prema poveriocu (zalogoprimcu), da mu preda neku pokretnu stvar na kojoj postoji njegovo pravo svojine da bi se pre ostalih poverilaca mogao naplatiti iz njene vrednsti, za slučaj da mu potraživanje ne bude isplaćeno o dospelosti, a poverilac se obavezuje da primljenu stvar čuva i po prestanku svog potraživanja vrati neoštećenu stvar zalogodavcu.

253 Član 966. Zakona o obligacionitn odnosima.

Zalogoprimac stiče zasložno pravo, kada mu stvar koja je predmet ugovora bude predata. Ugovor o zalozi može biti zaključen o stvari koja je već založena nekome. Tada založno pravo nastaje kad zalogoprimac obavesti poverioca kod kojeg se stvar nalazi, pri zaključenju ugovora o zaqlozi sa drugim poveriocem i naloži mu da po naplati svog potraživanja preda stvar ovome. Zaloga se može dati i za buduću i za uslovnu obavezu.

Obaveza zalogodavca je da preda zalogoprimcu ili trećem licu koje su sporazumno odredili stvar ili ispravu koja daje imaocu isključivo pravo raspolaganja istom. Takođe je obaveza zalogoprimca, da čuva stvar sa pažnjom dobrog privrednika, odnosno dobrog domaćina, koja mu je predata u zalogu. On je dužan vratiti založenu stvar, čim mu dug bude namiren. On nema pravo da upotrebljava založenu stvar ili da istu predaje drugom na upotrebu ili u dalju zalogu (podzalogu), sebi kad tog mu dozvoli zalogodavac. U slučaju da on suprotno postupi, odgovaraće za propast ili oštećenje stvari koje bi se dogodile tom prilikom.

Kada založena stvar daje plodove, a nije ugovoreno kome oni pripadaju, poverilac može da ih zadrži za sebe.

Ako zalogoprimac ne čuva založenu stvar kako treba, tj. kada je upotrebljava bez dozvole zalogodavca, daje drugom na upotrebu, uopšte ne postupa sa njom saglasno datoj mu dozvoli, sud će na zahtev zalogodavca narediti da se založena stvar oduzme od zalogoprimca i da je preda nekom trećem licu da je drži za njega.

254 Član 978. Zakona o obligacionim odnosima.

U slučaju da se pokaže da založena stvar ima neki neodostatak (bilo materijalni ili pravni), te ne predstavlja dovoljno obezbeđenje za naplatu potraživanja, založni poverilac ima pravo da zahteva od zalogodavca drugu odgovarajuću zalogu.

Kad poveriočevo potraživanje ne bude namireno o dospelosti, poverilac može da zahteva od suda odluku da stvar prodoa na javnoj prodaji ili po tekućoj ceni kad stvar ima beszansku ili tržišnu cenu. Međutim, ako poveriočevo potraživanje nastane iz ugovora u privredi, a dužnik, ne namiri o dospelosti potraživanja, poverilac nije obavezan da se obraća sudu nego može pristupiti prodaji založene stvari na javnoj prodaji, po isteku 8 dana od dana upozorenja učinjenog dužniku, kao i zalogodavcu kad to nisu ista lica. Poverilac je u ovom slučaju, kad se radi o ugovorima u privredi, dužan da blagovremeno obavesti oba lica o datumu i mestu prodaje. Kad založene stvari imaju tržišnu ili berzansku cenu, poverilac ih može prodati po toj ceni, po isteku roka od 8 dana od dana upozorenja učinjenog dužniku i zalogodavcu da će tako postupiti.

U slučaju da se radi o tome da založena stvar se kvari ili gubi vrednost te postoji opasnost da postane nedovoljna za obezbeđenje poveriočevog potraživanja, sud može na zahtev zalogoprimca ili zalogodavca da odluči da se stvar proda na javnoj prodaji (ili po berzanskoj ili tržišnoj ceni) i da se cena ili dovoljan deo cene uloži kod suda radi namirenja zalogoprimčevog potraživanja.

Kad je jedna stvar založena nekolicini poverilaca, red kojim se isplaćuju i njihova potraživanja iz vrednosti založene stvari određuje se prema datumu nastanka njihovih založnih prava.

Prestanak založnih prava može da nastane gubitkom državine, prestankom prava potraživanja, kao i zastarelošću međusobnih potraživanja.

255 Članovi 986-988. Zakona o obligacionim odnosima



IMATE PITANJA?  KONSULTUJTE VIRTUELNOG KONSULTANTA

 

UDJITE U LABORATORIJU - IZVEDITE VIRTUELNI EKSPERIMENT

 

 

 

ZADACI, SEMINARSKI RADOVI,
RELEVANTNI LINKOVI,
DODATNA LITERATURA