Devetnaesta lekcija: Matrična organizaciona struktura

Ovo je relativno nov oblik organizacione strukture. Nastao je kao rezultat koordiniranja donošenja odluka u visokosloženim kompanijama, u kojima je istrazivačko-razvojni rad dominantna aktivnost. To su, pre svega, naučne institucije, zatim - organizacije sa specijalnom proizvodnjom vezanom za kosmička istraživanja, avio-industrija, kao i neke oblasti vojne industrije. Matrična organizacija je veoma decentralizovana. One funkcije, koje u drugim organizacijama centralizuju odlučivanje (a grupisane su na nivou "top" menadžmenta) u slučaju matrične organizacije imaju ulogu "servisiranja" rada autonomnih poslovnih jedinica. Ove poslovne jedinice su, veoma često, istraživački timovi eksperata, koji rade na pojedinačnim naučnim projektima.

Funkcionalni menadžeri obavljaju one aktivnosti koje podržavaju rad projektnih timova. Te aktivnosti su: finansiranje, proizvodnja (često prototipova), nabavka potrebnog materijala (sirovina), regrutovanje potrebnih kadrova (stručnih i egzekutivnih), itd. S druge strane, menadžeri projektnih timova nisu subordinirani pomenutim funkcionalnim menadžerima, pošto su to, uglavnom, umni Ijudi, naučnici, eksperti i da bi se uspešno bavli naučno istraživač kim i razojnim radom, ne smeju biti sputani bilo kakvim uticajem "odozgo". U tom smislu, menadžeri ovih timova imaju više koordinirajuću, a manje upravljačku ulogu. Oni su tek nešto malo dominantni medju sebi jednakima.

Glavna karakteristika matrične organizacione strukture je u tome što ona kombinuje vertikalne linije komunikacije i autoriteta sa horizontalnim (bočnim) linijama. To je, ujedno, i najvažnija prednost ovakve organizacije, jer kombinuje relativnu stabilnost i efikasnost hijerarhijske strukture sa fleksibilnošću i neformalnošu organske kompanijske strukture.

Slabosti matrične organizacione strukture ogledaju se u mogućim konfliktima vezanim za alokaciju ljudskih resursa izmedju istraživačkih timova, kao i u mogućnosti njihovog preteranog osamostaljenja.

Uprkos ovim slabostima, može se reći da matrična struktura najbolje rešava sukob izmedju težnje pojedinačnih funkcija ka diferencijaciji - s jedne strane, i potrebe integracije kompleksnih aktivnosti moderne organizacije - s druge strane.