ISTORIJSKI KORENI MENADŽMENTA
Druga lekcija: Industrijski odnosi

lndustrijski odnosi čine osnovni okvir za razumevanje istorije i razvoja menadžmenta.

Do kraja 19. veka industrijskih odnosa nije bilo, jer nisu postojaji njihovi osnovni činioci. Nije bilo sindikata, a prve fabrike, stvorene industrijskom revolucijom, imale su za direktora, vlasnika i poslodavca istovremeno - jednu ličnost. Moć je, u potpunosti, bila koncentrisana u rukama vlasnika fabrike. U predvečerje 20. veka, počinju da se javljaju udruženja radnika, preteče kasnijih sindikata, što je i početak stvaranja ambijenta za uspostavijanje industrijskih odnosa.

Najznačajnije promene vezane za industrijske odnose, a koje su dovele do stvaranja prvih profesionalnih menadžera, odigraće se 1907. godine, kada u Engleskoj dolazi do razdvajanja privatnog (porodičnog) viasništva nad kompanijama od upravljačkih funkcija. Vlasnik kompanije postaje poslodavac i upravljačkim strukturama i radnicima. Viasnici kompanija nisu više i menadžeri.

Osnovni stub modernih industrijskih odnosa - prema većem broju britanskih autora (B. C. Roberts, Dž. Kefi) - čine sindikati. Medjutim, iako su jedan od najvažnijih činilaca industrijskih odnosa, sindikati nisu jedini činilac. Niz drugih elemenata odredjuje suštinu industrijskih odnosa.

Institucije. Sindikati, sindikaini savezi, udruženja posiodavaca, pravne institucije, arbitražne službe, vladina ministarstva, obrazovne institucije ltd.

Ličnosti. Sindikalni predstavnici u poslovodnim odborima (menadžmentu), službenici i funkcioneri sindikata, poslodavci, direktori, sudije i predsednici arbitržnih sudova, državni ministri i ostali.

Procedure. Ugovaranja, pregovori, posredovanja, disciplinski postupci, stečajevi, promene propisa, sudski postupci, organizovanje štrajkova, arbitražne procedure itd.

Kategorije. Plate, radno vreme, uslovi rada, sadržaj rada, radni ugovori, vreme zapošljavanja, disciplina, industruska politika, radna i socijalna sigurnost, participacija.

Na osnovu prethodno datih elemenata, koji odreduju prostor odvijanja industrijskih odnosa, mogla bi se dati i njihova definicija.

Industrijski odnosi su socio-ekonomski odnosi u poslovno-radnom okruženju, čiji su osnovni činioci viasnici kapitala, menadžeri, sindikati i radnici (zaposleni).

Viasnici kapitala i zaposleni su dve suprotstavljene strane u ovim odnosima, dok menadžeri (eksponenti vlasnicčkih struktura) i sindikati (eksponenti zaposlenih) imaju funkciju ublažavanja ovog konflikta. U modernim industrijskim odnosima konflikti nastaju i izmedju menadžera i vlasnika, kao i izmedju sindikata i zaposlenih. Ovakva situacija dovodi do toga da se pozicije činilaca industrijskih odnosa sve manje mogu jasno definisati. Njihove pozicije se ukrštaju. Menadžeri osnivaju svoje sindikate, a sindikalni predstavnici u poslovodnim odborima sve česće dobijaju "etiketu" da su ljudi uprave, a ne sindikata i zaposlenih. Radnici (zaposleni) postaju akcionari kompanije u kojoj rade. Sve ovo čini industrijske odnose krajnje složenim, a svi akteri pokušavaju da u njima ostvare maksimalne koristi. Ako se sve ovo uzme u obzir, onda - iz podrucja teorijske definicije - industrijske odnose treba prebaciti u polje praktične igre - utakmice u kojoj su šanse svih strana veoma ograničene i čiji je rezultat najčešće, iii skoro uvek - nula.