TEORIJE MENADŽMENTA 
Četvrta lekcija: Klasične teorije

U ovom poglavlju govoriće se o vodećim klasičnim teorijama upravljanja.

Anri Fajol (1841-1925)

Slavni francuski teoretičar, svoju teoriju zasnovao je na ogromnom iskustvu stečenom u jednoj jedinoj kompaniji, za koju je radio čitav život. Počeo je kao rudarski inženjer, a karijeru je završio, u sedamdesetsedmoj godini, kao uspešan i slavljen generalni direktor. Svoje životno iskustvo pretočio je u knjigu Generalni i industrijski menadžment ("Administration Industrielle et generale"), koja je - od objavljivanja 1916. godine - punih pedeset godina značajno uticala na teoriju i praksu menadžmenta.

Fajol je menadžment definisao kao predvidjanje, planiranje, komandovanje, koordiniranje i kontrolu u procesu dostizanja kompanijskih ciljeva. U tom smislu, on je utvrdio šest ključnih preduzetničkih aktivnosti:

• tehničke aktivnosti (proizvodnja);
• komercijalne aktivnosti (kupoprodaja);
• finansijske aktivnosti (kapital);
• obezbedenje (čuvanje imovine);
• računovodstvene aktivnosti (finansijske informacije);
• menadžerske aktivnosti (planiranje i organizovanje).

Fajol smatra da je prvih pet aktivnosti medjuzavisno i da su egzekutivnog karaktera. Medjutim, planiranje i organizovanje treba da budu potpuno nezavisni od prethodnih pet aktivnosti. Ova aktivnost - prema Fajolu - može se jedino smatrati menadžerskom.

Prva faza u procesu upravljanja, prema Fajolovoj definiciji, je predvidjanje i planiranje. Sposobnost predvidjanja budućnosti dar je koji poseduju samo vrhunski menadžeri. Na osnovu predvidjanja, kreiraju se planovi aktivnosti kompanije. Fajol organizovanje smatra strukturalnim problemom, dok je komandovanje neprekidno održavanje aktivnosti medu zaposlenima. Koordinacija je harmonizacija svih aktivnosti u kompaniji. Kontrola, kao finaina faza - osigurava da se aktivnosti odvijaju u skladu sa definisanom poslovnom politikom kompanije. Ovde je važno istaći da menadžerske aktivnosti - prema Fajoiu - nisu ekskluzivno pravo menadžmenta.

U pomenutoj knjizi, Fajol daje četrnaest opštih principa menadžmenta.

Fayol, H., General and Industrial Management, Pitman, 1949.

1. Podela rada, odnosno usmeravanje pojedinca iii grupe na odredjene specijalizovane aktivnosti.
2. Autoritet (vlast) podrazumeva pravo izdavanja naredbi, a neodvojivo je od odgovornosti onoga koji naredjuje.
3. Disciplina, koja se utvrdjuje ugovorom izmedju poslodavca i radnika.
4. Jedinstvo komandovanja - sistem bez dupliranih naredbodavnih linija. Jedan naredbodavac - jedan izvršilac.
5. Jedinstvo planiranja podrazumeva jedinstven plan za grupe aktivnosti koje imaju zajednički cilj.
6. Podredjenost individualnih interesa opštim interesima kompanije. Ovaj princip Fajol smatra najtežim područjem upravljanja.
7. Novčana naknada za rad trebalo bi da bude prihvatljiva za radnika i za kompaniju.
8. Centralizacija upravljačklh funkclja je neophodna zbog efikasnosti odlučivanja.
9. Piramidalna struktura upravljanja: od vrha ka podnožju organizacije.
10. Poredak: pravi čovek na pravom mestu.
11. Pravičnost podrazumeva ljubazan i pravedan odnos menadžera prema zaposlenima.
12. Vreme "uhodavanja" zaposlenih treba da bude dovoljno dugo da bi u potpunosti shvatili posao koji će obavljati i da bi se uspešno integrisali u organizaciju.
13. Inicijativa svih zaposlenih je veoma poželjna, ali u okvirima predvidjene discipline i pod kontrolom menadžera.
14. Esprit de corps (korporativni duh) podrazumeva harmoniju organizacije i razvijanje i podsticanje timskog rada.

Fajolovi principi menadžmenta bill su prihvaćeni u mnogim kompanijama. To je i najznačajnije dostignuće ove teorije. Medjutim, ovi principi doživljavaju i odredjene kritike od šezdesetih godina pa do danas, pre svega zbog činjenice da nisu podložni promenama, koje se brzo dešavaju u modernim organizacijama. Posebno u području procesa odlučivanja i participacije zaposlenih. S druge strane, ova teorija može se primenjivati samo u organizacijama sa izrazito hijerarhijskom, piramidalnom strukturom upravljanja, a moderne organizacije zasnivaju se na mnogo fleksibilnijim i manje centralizovanim modelima upravljačke strukture, 0 čemu će se više govoriti u trećem poglavlju ove knjige.

Frederik Tejlor je tvorac naučnog menadžmenta

Slično Fajolu i on je svoju teoriju koncipirao na bazi iskustva stečenog višegodišnjim radom u čeličanama Midvejl (Midvale Steel Works). Počeo je kao fabrički istraživač, radio kao fizički radnik i dospeo do poslovodje. Sa te pozicije konačno je mogao da se posveti razvoju svojih ideja o organizaciji, odnosno - upravljanju. Svedočeći - dvadeset pet godina kasnije - pred Specijalnim komitetom Kongresa SAD o tom vremenu, Tejlor je detaljno objasnio celokupan proces uvodjenja "naučnog upravljanja" u čeilčane Midvejl. Suština svega bila je u onome što je Tejlor nazvao "poštenim dnevnim učinkom". To je, prema njemu, sav rad koji radnik obavi dnevno, maksimalnom brzinom, a da ne naruši svoje zdravlje, tj. ne skrati svoj radni vek. Medjutim, Tejlor je u praksi tu granicu postavio veoma visoko, tako da je tu efikasnost mogao da dostigne samo mali broj najizdržljivijih radnika. Jedan od njih bio je i Holandjanin po imenu Šmit, koji je radio po strogim uputstvima "čoveka sa štopericom". Ovaj mu je govorio kada da uzme sirovo gvožde i ponese ga prema vagonu za utovar. Zatim, kada da stane, sedne i odmori se. Šmit je radio kada mu je rečeno da radi, a odmarao se kada mu je rečeno da se odmara. Na ovaj način, strogom kontrolom svakog pokreta, Šmit je - u toku radnog dana - utovario rekordnih 47.5 tona (normirani učinak bio je 12.5 tona) sirovog gvoždja. Zbog toga je njegova dnevnica, umesto 1.15 dolara, iznosila 1.85 dolara, odnosno 60% više od normalne.

Taylor, F.W., Scientific Management, Harper & Brothers, New York and London, 1947, str 44-47.

Na osnovu svojlh eksperimentisanja, Tejlor je postavio sledeće principe naučnog upravljanja.

Prvi princip zasniva se na proceni dnevnog učinka radnika. "Saznanje o tome koliko jedna vrsta radnika može da uradi na dan, poslodavci stiču bilo iz sopstvenog iskustva, koje vremenom postaje maglovito, bilo na osnovu povremenog i nesistematskog posmatranja svojih radnika, ili - u najboljem slučaju - na osnovu podataka koji pokazuju najkraće vreme za koje je svaki posao bio obavljen".

Drugi princip naučnog upravljanja sadržan je u Tejlorovom stavu - iznetom 1903. godine u jednom od njegovih prvih velikih radova Upravljanje pogonom (Shop Management) - da "sav umni rad treba ukloniti iz pogona i obavljati ga u planskom odeljenju ..."

Treći princip je kontrola rada i izvršenja radnih zadataka.

Pored ovih opštih načela, Tejlor je detaljno razradio metodologiju realizacije naučnog upravljanja u praksi.

Prvo. Treba odabrati radnike koji imaju naiviši stepen kvalifikacije za utvrdjeni radni zadatak.

Drugo. Treba detaljno proučiti osnovne pokrete i operacije koje svaki radnik treba da obavi u toku rada.

Treće. Proučiti, uz pomoć štoperice, vreme koje je potrebno za obavijanje svakog pokreta, ili operacije. Na osnovu tlh saznanja, treba ustanoviti najkraće moguće vreme, za koje svaka kretnja može da se obavi.

Četvrto. Treba eliminisati sve spore i nepotrebne pokrete.

Peto. Posle odstranjivanja svih suvišnih kretnji, treba odrediti serije najbržih i najefikasnijih pokreta.

Svaki od Tejlorovih principa mogao bi biti podvrgnut kritici. Prvi princip odvaja rad od kvalifikacija radnika. Drugi princip elimlniše zamisao (ideju) od izvršenja. Treći princip (iako u osnovi prihvatljiv) funkciju kontrole ekskluzivno daje upravljačkim i poslodavnim strukturama, a eliminiše je iz direktne proizvodnje, kojoj prirodno pripada.

Posle više decenija zaborava, Tejlorova teorija se, poslednjih godina, u raznim modifikovanim varijantama - vraća u teoriju i praksu menadžmenta.